Тиха већина и изборни цунами

Не волим велике речи, а посебно не волим да се осионо понашам над пораженим. Заправо, учен сам и васпитан у духу народне пословице- „У добру се не понеси, у злу се не понизи“. Свакако, драго ми је што смо однели невероватну изборну победу. Победу која није виђена од почетка вишестраначја и која је на неки начин показала да Србија заиста гласа за опцију која има пре свега великог лидера, али и опцију која нуде нешто. Срби не воле да гласају против, већ воле да гласају за.

Српска напредна странка ипак нема разлога за велико славље. Напротив, има разлога за велике бриге, јер народ је указао до сада невероватно поверење и тражи од ње да у потпуности преузме одговорност. Нама у Српској напредној странци то мора да буде јасно. Нема више позивања на то шта су неки други раније радили, јер сада тих других више нема. Отишли су у пензију или у историју. Народ сада гледа у нас.

Део опозиције који је бојкотовао изборе суштински ништа није разумео колику нам је корист учинио. Најпре, њихов бојкот се није ни осетио, јер на изборе је изашло више од половине уписаних бирача. Небитно је и да је којим случајем и био неки проценат испод 50 одсто, суштина је у томе да се њихов неизлазак на изборе није ни приметио, што је јасан показатељ да је њихово поверење у народу равно нули, а да су једино гласни у медијима и на друштвеним мрежама. Она тиха већина не проводи време на твитеру, већ ради и згражава се над оним што опозиција чини. Они људи дочекају изборе и тада покажу шта желе. Уосталом, главни показатељ њиховог фијаска, а са друге стране огромног добитка за Српску напредну странку, је чињеница да су напредњаци, за неверовати, у односу на претходне парламентарне изборе, уз сада мању излазност, добили нових преко 200 000 бирача. Тиме су демантовали све могуће будалаштине да више немају нови резервоар гласова. Напротив, рад на терену је једино мерило, а њега СНС веома гаји за разлику од нерадника из опозиционих редова.

Свакако, сада су кренуле теорије завере о покраденим изборима, о манипулацијама и слично. Исти оркестар исту песму свира сваки пут. Сви су им други криви за њихов неуспех до њих самих. Они су ваљда безгрешни. Елем, на самим бирачким местима сви други су имали више контролора од СНС, али и у самој РИК СНС нема већину. Према томе, приче о неправилностима су бесмислене, што су иначе потврдиле и све могуће организације које су изборе пратиле. Да ли се неком допада изборни резултат и да ли је он криза демократије, то је већ теоријска расправа, мада никада се народна одлука не може сматрати кризом демократије. Посебно је смешно позивање на легитимитет због излазности, јер рецимо на председничке изборе 2004.године када је Тадић победио Николића и у првом и другом кругу изашло је мање бирача него на ове парламентарне изборе, па нико Тадићев легитимитет није доводио у питање. Да не говорим о локалним изборима у Београду када је Богдановић за длаку победио Вучића, јер то су избори где је излазност у Београду била једва око 40 одсто, па нико није оспоравао легитимитет Богдановићу. Уосталом, да је била већа излазност, с обзиром на тренд увећања гласова СНС, Вучић и друштво имали би још већи проценат и број гласова.

Кључни проблем бојкоташке опозиције је у томе што они не виде себе, не сагледавају своје грешке, не нуде програм и изнад свега су нерадници. Док је њих таквих какви су, Вучић заиста може мирно да спава и да настави из избора у изборе да им држи лекције. Они њему нису никаква опасност. Опасност по Вучића и друштво врема од политичких неприлика које ће снаћи ускоро Србију, јер ту је потребно да се СНС покаже максимално одговорном. Такође, велика опасност прети и из редова саме СНС због незајажљивих апетита и амбиција њених кадрова, посебно сада ако осете да могу да буду бахати због оваквог изборног резултата. Ипак, да будемо искрени, народ је Вучићу пружио између осталог оволику подршку баш да би у својим редовима са таквима раскрстио. Ово му је прилика коју не сме да пропусти.

Како буде радио, тако му Бог помогао.

Advertisements

Тужних 25 година

Сећам се као да је јуче било. Васкрс је тада пао баш за 1.мај. Био сам са родитељима у Неготину код бабе и деде. Сећам се и да тај Васкрс у Неготину није био сунчан. Напротив, падала је нека ситна кишица која је најављивала трагедију. Она се и догодила. Тог 1.маја 1995.године збрисан је српски народ са простора западне Славоније. Окучани, Пакрац, Јасеновац… Све је нестало.

Тадашња власт у Београду је крила до касно у подне да се усташки напад на српски живаљ догодио. Неколико месеци раније славодобитно су отварали ауто-пут Београд-Загреб који је делом пролазио кроз подручје западне Славоније, чиме су баш Хрватима омогућили да се инфилтрирају на тај простор и да сагледају како да нападну готово небрањено подручје тадашње Републике Српске Крајине. Због тога што је тада проглашаван за „фактор мира и стабилности на Балкану“ како су га Американци пристали да га ословљавају и због тога што је наивно мислио да ће га уколико остави Србе из Крајине на цедилу Клинтон и друштво оставити на миру, Милошевић прстом није макао да се помогне Србима током злочиначке акције „Бљесак“, а ни касније када се догодила „Олуја“. Напротив, за век векова остаће срамота да су тада на држаној телевизији преношени кадрови првомајских уранака, а вест да усташе кољу наш народ и да га протерују била је негде пред крај дневника. Но, све је то сада историја, а туга је вечита. Она траје већ 25 година.

Ипак, ни данас после 25 година нисмо се пуно променили. На моју срамоту и сам учествујем у томе и пред вама пишем да сам се постидео што сам 1.маја 2020.године више времена потрошио да се надјачавам ко има бољу акцију, да ли ми са бакљама или противници са шерпама. Нисам се одмах сетио наших мученика који тада страдаше, а ваљало би се подсетити да су усташе тада заузеле највећи српски град под земљом- Јасеновац. Да будем до краја искрен, више је у медијима данас причано о тој злочиначкој акцији, него што се те 1995.године говорило на РТС-у док је напад трајао. Но, није довољно. Политичке смисалице су нам биле битније и лично се стидим себе што сам несвесно на то пристао.

Ипак, највећа срамота је оправдавање Зорана Милановића који је напутио прославу акције „Бљесак“ због усташког поздрава „За дом спремни“. Највише га је ту оправдавао Борис Тадић, али и екипа око Драгана Ђиласа, која је упорно преко својих портала тражила лепе речи за Милановићев гест. Не разуем, а шта је он то лепо урадио? Он је поштована господо дошао на прославу акције која је нас Србе завила у црно. Он је дошао да прослави злочин. То што се повукао одатле због усташког поздрава је небитно. Он ту акцију слави, уместо да је се стиди. Зато, срам да буде сваког ко му тражи речи оправдања, јер разлика између тзв.хрватских комуниста и усташа је само у нијансама. Оба фактора имају заједничког непријатеља- Србе. Уосталом, данашњу Хрватску створили су хрватски комунисти. На истим темељима и идеји на којој је Павелић стварао НДХ, с том разликом што су они ипак успели у намери да нас етнички очисте. Павелићу то није пошло до краја за руком.

Нека је вечна слава свим погинулим Србима током злочиначке усташке акције „Бљесак“.

Јужни ветар

Јужни ветар

Далеко од тога да сам филмски критичар. Све што у животу имам везано за филм је чињеница да ми је отац био филмски продуцент, а ја волим да гледам филмове. Посебно документарне. Но, то сада није битно. Усудио сам се да напишем одређени осврт на филм, односно серију, „Јужни ветар“. Ко буде прихватио оно што пишем, хвала му, ко не буде, опет хвала му. Ето, желео сам да се мало покрене одређена полемика.

Остварење као што је „Јужни ветар“ реално је одлично одрађено, бар по укусу мене као неког просечног и лаичког гледаоца. Прича је сасвим на месту, реална, има сјајан заплет, има своје јунаке (позитивне или негативне како ко жели да тумачи Баћу и Мараша). Глумачка постава је такође сјајна, а Биковић је посебно бриљирао. Лично, опет наглашавам по мом лаичком гледишту, Биковић је данашњи предводник млађег таласа српских глумаца који је унео преко потребну озбиљност у глуму. Годинама ме је ужасно нервирало што се инсистирало на томе да се снимају филмови где си кроз вулгарности, псовке и посебно кроз пљување сопствене земље и народа постајао „врхунски“ глумац у Србији. Биковићева појава је то из корена изменила.

Вратимо се „Јужном ветру“. Као што рекох, филм, уједно и серија, су одлични. Ипак, постоји нешто што ми веома смета у новијим српским остварењима, посебно када је радња везана за тзв.црну хронику. Исти случај је био и са одличном серијом „Убице мог оца“, па и са „Државним службеником“. Наиме, приметно је да смо доста преузели тзв.холивудску мантру акционих филмова и серија у којима гине маса неких људи (најчешће оних који раде за неког газду криминалца) и према којима имамо однос као да су ствар, а не људска бића. О томе је иначе својевремено говорио Никита Михалков када је објашњавао круцијалну разлику између америчког и руског филма. Наиме, у америчким филмовима људи масовно гину по улицама у оружаним сукобима гангова или у неким ратним остварењима, попут филма „Рамбо“. На све погинуле гледа се као да су ствар која се мора неутралисати. У руском филму, сходно православном схватању човека, тако нечег нема. Ту се ипак цени људски живот и човек се, какав год да је зликовац, најпре посматра као Божије створење које има своју душу. Када бисмо пребројали мртве у „Јужном ветру“ видели бисмо да је то један озбиљан помор људи страдалих у пуцачинама зараћених гангова. Не кажем да тога нема у реалности, али нисам сигуран да у реалним мафијашким сукобима нема никаквог сажаљења према оном са којим си до пре пар секунди пушио цигарету или попио пиће. Слажем се, код мафије емоције су искључене, али немогуће је чак и код таквих људи да немају ни грам жала према „колеги“ из ганга и да се посао исте секунде наставља као да се ништа није догодило.
Оно што такође боде очи је лакоћа убијања. Немам никакву дилему да је човечанство у много чему изгубило на људскости. Тешко је од професионалног убице очекивати емоцију према мети. Ипак, да је тако лако убити не би се читаве докторске тезе писале на тему романа „Злочин и казна“ Фјодора Михајловича Достојевског. Психолошки портрет Родиона Романовича Раскољникова који се због свог сиромашног живота и великих амбиција као студента права одлучује да убије Аљону Иванову, омражену старицу која се бави израбљивањем људи и лихварењем. Све оно што он пролази после тог чина, ево после скоро век и по тема је за размишљање и за научне радове. Посебно код нас који смо васпитани у Православном хришћанском духу, убиство нема никакво оправдање, јер само Господ може да ти одузме живот, с обзиром да ти га је Он и дао. Отуда, та лакоћа убијања преузета из холивудских остварења, убеђен сам да би требало да „смањи доживљај“ у нашим филмовима и серијама. Можда би требало пробати са другачијим погледом на човека, па био он и најгори криминалац.
На крају, желео бих да прокоментаришем и потенцијални проблем који се код младих може јавити после гледања ове серије. Мараш и Баћа су постали јунаци младе популације. Њихов живот, атрактивне девојке, брза колс, адреналин на све стране, кокаин, лака лова… Овакво замишљање живота које би неки клинац могао да стекне дивећи се Марашу и Баћи одвешће га ка амбису. Зато би овакве серије морале мало пажљивије да се раде, са поруком да се криминал никако не исплати и да је уколико уђеш у криминал једино сигурно да ћеш кад тад изгубити главу. Наш народ лепо каже да ко се мача лати, од мача и страда. Зато је улазак у свет криминала заправо сигуран улазак једном ногом у гроб. Друга нога кад тад придружиће се у иловачи, јер водораван положај вас неће заобићи.
Са једном чињеницом ипак морам да се сложим, мада је она слабо потенцирана, али се из авиона види шта је била намера. Да, баш је тако, колико год да си велики мафијаш изнад тебе постоји неко већи. Тај већи је држава, односно поједине државне структуре које у готово свим земљама на свету постоје и руководе одређеним процесима из сенке. Они су увек присутни, каква год власт да дође и све ове велике мафијаше и њихове гангове они измишљају. Бићеш велики мафијаш колико ти те структуре допусте да се рашириш, а када претераш нестаћеш и бићеш замењен са неким „новим клинцима“. Ту се поново враћам на тезу да у свету кримимала једино вам загарантована хладна рака, јер или ћете страдати у обрачуну на улици или ћете бити замењени када више не будете потребни. Сви су подложни замени, од Голуба, преко Ступара, па и на крају самог Мараша. Уместо њих доћи ће неки нови Голуб, нови Ступар у полицији или Мараш на улици за дистрибуцију кокаина. Само се они који руководе свима њима, а то су ликови из тзв.дубоке државе не мењају. Чак ни када се промени власт.
Мислите о томе.

Мигранти су измишљена тема

Метод који се приписује Јозефу Гебелсу, нацистичком шефу пропаганде, да сто пута изречена лаж постаје истина, по питању Србије примењује на обилато на теми миграната. Какву год аргументацију базирану на чињеницама да употребити један део јавности, највећим делом изманипулисан од стране разноразних ловаца у мутном, рећи ће вам да сте лажов и да не видите колики мигранти проблем. Истини за вољу, мигранти су могли да буду проблем, јер они су ништа друго до политички пројекат и средство за уцењивање појединих великих сила, а понајвише Турске и Европске уније. Ипак, после епидемије корона вируса нисам сигуран да ће се било ко грабити да хрли ка западно-европским државама, посебно сада када су њихове економије отишле у жестоки суноврат. Но, хајде да погледамо истини у очи под претпоставком да је све остало исто мимо ове епидемије или да ће бити исто као пре када она прође.

Миграната у Турској тренутно има негде око три до четири милиона и они су Ердоганово средство да уцењује Европску унију тиме што их свако мало када жели да заплаши европске земље или да у њима изазове одређену кризу која му служи као притисак да Турска добије додатна средства управо за мигранте пусти да крену ка границама Европске уније. Свакако, прва на удару је Грчка и за њу је сто хиљада некаквих миграната на граници свакако озбиљан проблем. Ипак, када је почела криза око епидемије корона вируса сви су се као по команди повукли са границе и тренутно немају неку претерану жељу да иду ка Европи. На тој рути ка европским земљама налази се и Србија, искључиво као транзитна земља. Намерно подвлачим ово „транзитна“ јер до сада готово нико од миграната није показао ни најмању жељу да тражи било какав азил у Србији. Да будемо још прецизнији, није ни Србија показала ни промил жеље да те исте људе задржи на својој територији, нити ће то чинити и у будуће. Србија као одговорна држава је прва увела систем провере тих људи и то у моментима када је та криза била на врхунцу током сукоба са Исламском државом и док је трајало њено уништење. Наше службе су међу првима препознавале потенцијалне терористе и достављале су сијасет квалитетних података сродним службама у западној Европи на чему су нам оне веома захвалне, јер захваљујући тим подацима су спречени одређени терористички акти. Србија се још тада веома добро ораганизовала за прихват тих људи и за њихов транзит, без намере да иког од њих остави на територији Србије. Такође, ваља нагласити, Србија је забранила улазак тзв.економским мигрантима, што практично значи да на нашу територију легално не може да уђе нити један мигрант који није из ратом угрожених подручја. Свакако, с обзиром да је трговина људима нешто што нажалост постоји свуда у свету, илегални путеви које користе разноразни трговци људима проналазе своје канале и те људе илегално убацују у Србију, али се и на том пољу Србија труди свим силама да спречи и пресече лаце такве трговине. Све у свему, оно што се мора нагласити, моментом увођења ванредног стања на територији Републике Србије миграната је било нешто преко осам хиљада. Србија нема намеру никог од њих да насељава, нити они желе да се населе у Србији.

Зашто се онда толико потенцира ова тема?

Свакако, више је разлога. Примарни је тај како би се кроз изазивање панике код народа изазвала бурна реакција људи према властима. Суштински, они центри који су донекле криви за мигрантску кризу, а то су сви они центри који су још пре Трамповог доласка на власт у Сједињеним Америчким Државама изазивали сукобе широм Блиског истока и спроводили „Арапска пролећа“, данас преко миграната покшавају на све начине да уруше националне власти широм Европе. Посебан трн у оку су Србија и Мађарска. Баш њихови политички послушници у тим земљама, као и медији који су под њиховом палицом, константно измишљају лажи о тобожњем насељавању миграната, јер су дубоко свесни да то код народа изазива страховити револт.

Наравно, да би кампања била што израженија лови се, а можда и намерно провоцира, било какав инцидент у коме би мигранти учествовали. Нема никакве дилеме да међу осам хиљада људи увек можете пронаћи неке који мисле да би кроз криминалну делатност могли да се домогну нечега. Тако, упечатљиво је да се веома брзо региструје када неки мигрант нападне жену или девојку, без обзира на чињеницу да таквих напада имате веома често и од домицилног становништва, али ако то мигрант учини то је сјајно за кампању против Србије. Када то учини неки Србин, онда то и није нека тема. Слично је када дође до неке пљачке или крађе. Уколико је мигрант учинио, онда ће се о томе на сва звона говорити. Када то учини неки Србин, то се уводи само у статистику о броју извршених кривичних дела. Поента је наћи тему да се води кампања против Србије, јер ти „страшни“ мигранти ће нам појести џигерице, пошто по лудим људима који шире дезинформације по друштвеним мрежама испада да на сваког становника Србије имамо по једног мигранта.

Значи, одговорно тврдим, тема мигранти је лажна тема. Она суштински не постоји у смислу неког већег проблема за Србију. Са њом се свесно манипулише и обмањује јавност искључиво да би се Србија дестабилизовала. Видели сте уосталом како су полиција и војска очас посла онеспособили групу миграната која је правила одређене проблеме у Обреновцу. То вам је јасан показатељ да Србија нема намеру да допусти било какво насилно понашање од стране тих људи, као што нема намеру ни да их трајно угости, нити да буде потенцијално паркиралиште за исте. Веома смо спремни да одговоримо на сваку потенцијалну опасност која би од неке будуће мигрантске кризе долазила, али, понављам, после епидемије везане за Корона вирус, нисам сигуран да ће се тако нешто у скорије време догодити.

Писмо неодговорној браћи и сестрама

Помаже Бог добри моји,

Не бих се ја вама обраћао да није оволика мука. Верујте ми, помоћ готово никада ни од кога не иштем до од самог Господа када му се молим. Ипак, одлучих се драга браћо и сестре да од вас овог пута затражим помоћ. И то од вас најнеодговорнијих, што је признаћете само по себи глупост. Ко је још видео и чуо да се од неодговорног помоћ тражи. Изгледа да је дошло неко наопако време када и неодговорни могу да помогну.

Одмах да се разумемо, нисам ни ја нека цвећка по питању одговорности. Напротив, по многим стварима ја сам врхунски пример неодговорног човека. Ипак, када је реч о животима људи, са тим се никада не шалим. С обзиром да као прилично неодговорно особа познајем у душу све нас који смо такви, ето имам јак мотив због кога желим да вас нешто замолим.

Разлог због кога вам се обраћам је тај јер моја мука, али и мука читаве наше Отаџбине, зависи искључиво од вас. Отуда, дође ми из коже да искочим што је тако, али очито нас Бог ставља на искушење да се са том чињеницом носимо. Браћо и сестре, стичем утисак да када бисмо којим случајем доживели катастрофу сличну оној у Чернобилу, ви бисте ишли колико сте блесави тамо да летујете. Тако и сада када вас држава моли да не излазите напоље, ви као у инат идете што год више можете, јер вам пундравци у задњици не дају мира. Хоћете да навучете на себе и све око вас муку и катастрофу, па то ти је. Зар не видите драга браћо и сестре да је све око нас стало. Не ради готово ништа, па чак ни Црква нема богослужења са верницима, а ви се понашате као да је напољу све у најбољем реду. Није Бора Чорба безвезе написао чувени стих „Србин је луд, Србин је проклет, једном га убијеш он хоће опет“. Да вам је којим случајем држава препоручила да што више излазите напоље, ви бисте се забарикадирали у ваше куће оптужујући државу да вам нешто смера. Овако, пошто вам је речено да не излазите и да се што мање дружите, ви радите такви наопаки какви јесте све обрнуто. Не дај Боже да вас болест дохвати под своје, кмечали бисте на сва звона како је држава дужна да вас лечи. Не господо, држава је због околности у којима се нашла дужна да вас изолује, а заиста се поставља питање да ли такве неодговорни би требало да вас лечи. Ви нисте марили за њена упозорења, па сте олако прелазили преко њих и довели у опасност и вас, ваше најближе и сваког са ким сте у контакт ступили. Имате ли макар мало свести шта сте урадили?

Да ли сте свесни да због вас таквих какви сте држава можда мора да уводи и најрестриктивнију меру, што би сваком нормалном човеку веома тешко пало, јер ни до продавнице људски не бисмо могли да изађемо. Да ли ваш олаки поглед на живот заиста иде до те мере да вас је баш брига за све око вас? Да се разумемо, мени је сваког од вас ко се зарази веома жао. Међутим, ако ви сами себе не чувате, онда ни Господ неће моћи да вас сачува. Што је најгоре, неће моћи да сачува ни сваког ко је са вама контактирао, а то је онда за право жаљење, јер вашом неодговорношћу у опасност сте довели ваше окружење.

Отуда, вама таквима неодговорнима се обраћам за помоћ, а она се састоји у томе да макар једном у животу будете одговорни. Молим вас да се унормалите и уразумите, а ако вам то не иде од руке, онда молим државу да вас уразуми што, руку на срце, уме веома болно да буде. Очито је да друге нема, јер неправедно је да 90 одсто људи трпи због вас десет одсто неодговорних. Да закључим- или седите код куће или да се примени она народна „батина је из раја изашла“.

Владимир Ђукановић,

народни посланик у Скупштини Србије