Дневник Диане Будисављевић

Пажљиво сам одгледао играно-документарну драму Дане Будисављевић рађену по дневничким записима Диане Будисављевић, жена која је у срцу усташког режима, у сред Загреба, ризиковала сопствену главу како би помагала невиним жртвама усташког режима и спасавала највећим делом српску, али и јеврејску и ромску децу, тако што их је успевала да извуче из канџи усташких логора. Филм сам по себи није Бог зна каквог бриљантног остварења, но то и није толико битно. Рецимо да сам убеђен да у самој Хрватској није било много заинтересованих да спонзоришу ово остварење, па је иначе урађен у складу са могућностима. Што би народ рекао- колико пара, толико и музике. Ипак, овај филм има сасвим другу димензију која нам обећава да међу народима на Балкану можда постоји шанса да се јаве нормални људи, посебно унутар хрватског друштва, који желе да се суоче са језивим злочинима који су чињени током Другог светског рата. Такође, филм може да посрами све нас Србе, посебно наше филмаџије, јер све до данас се нисмо сетили да снимимо ниједно остварење које би било везано за ову тематику, за нас Србе свакако веома болну.

Једну од примедби коју сам чуо била је због чега се у филму Срби називају православцима, а не Србима. Наводно, то страховито смета и пара уши. Да се разумемо, филм је рађен на основу дневника Диане Будисављевић. Може се претпоставити да је она, без обзира што је за Србина врхунског лекара у том периоду, била удата, користила такав термин. Иначе, занимљиво је да њен муж Јулије Будисављевић био шеф хируршке клинике и да му је врхунско знање очито сачувало живот. Без обзира што се морао да региструје под бројем, јер је био Србин, што опет говори да се српско име није смело да помиње, његову имовину усташе нису отимале, нити су га отерали у логор, јер очито бољег стручњака нису имали. Уосталом, чак и у савременој Хрватској, оној која је настала противно свим могућим нормама међународног поретка, Срби нису могли да буду чак ни национална мањина у Туђмановом уставу. Једноставно, избрисани су.

Далеко је битнија чињеница да се овим филмом у Хрватској почело са разбијањем мита о наводној хуманости кардинала Алојзја Степинца, јер Диана Будисављевић је у својим дневничким белешкама описала сусрете са кардиналом који се у Пилатовском смислу ограђивао како је немоћан да помогне у избављењу деце. Такође, његово наводно противљење да се српска деца покрштавају овим филмом је пало у воду, јер њене белешке управо указују да је он био упознат шта његови фратри раде на терену, а више је него очигледно да је све то чињено уз његов благослов. Верујем да ће макар неко од Хрвата ставити прст на чело када клања пред његовим ковчегом у загребачкој катедрали, јер тај човек не може да буде ни блажени, нити светац, већ је то осведочени злочинац. Најбољи опис је дао италијански публициста Марко Аурелио Ривели који је написао књигу „Надбискуп геноцида“.

Велико суочење хрватског друштва морало би да буде и са том чињеницом да су усташе једине на свету имале логор за децу, као што је било Јастребарско. Без трунке емоције пуштали су децу да умиру тако што су их неухрањене држали у језивим логорашким условима. То се врло прецизно наводи у белешкама дневника Диане Будисављевић. Неспорно је и да се то чинило масовно, јер сам податак да је она успела да спаси око 12 000 деце може само да нам подстакне тему за размишљање колико је заиста деце уморено или умрло по усташким логорима. О њиховим убијеним родитељима, о мајкама која су та деца отимана из њихових наручја, могли би се писати томови и томови. Најсташније је ипак што је огроман број те деце покрштаван и што су их облачили у усташке униформе. Можда је неко од њих, не знајући своје порекло, а опет васпитаван касније у домовима или породицама које су усвајале ту децу, у сукобима током деведесетих дигао пушку на своје сународнике.

Ту долазимо до кључног момента Дианиног живота који је њу срушио, као и све нас када смо сазнали шта се догодило са њеном картотеком коју је брижљиво водила током рата. Њу нису одузеле усташе, већ партизани, односно ОЗНА. Шеф ОЗНЕ после рата био је Иван Стево Крајачић, по многима гори усташа од самих усташа. Очито је по његовој наредби картотека одузета и до данас никада није пронађена. Може се претпоставити да је уништена. С обзиром на Крајачићева кокетирања током рата са усташама може се претпоставити да је он желео да заштити неке од њих, али и да се истина о размерама тако великог злочина који хрватски народ носи на својим плећима никада не сазна. Такође, најевећи део те деце никада није сазнао ни ко су им било родитељи, ни које им је порекло. Оно што Павелић није успео до краја да спроведе, јер га је омела капитулација, а то је да баш та спасена деца забораве ко су и шта су, успела је да одради ОЗНА за Крајачићем на челу. Отуда је овај филм сјајна ствар да се о овој истини проговори. Суштински, разлика између усташа и хрватских комунистичких челника била је само у методама како уништити српски национални корпус. Уосталом, као финале и потврду ове тезе говори вам стварање данашње, Туђманове Хрватске. Њу су пре свега створили хрватски партизани помиривши се са усташком емиграцијом.

Зато је овај филм, који иде на срамоту нама Србима што га нисмо снимили, веома важан.

Advertisements