Јужни ветар

Јужни ветар

Далеко од тога да сам филмски критичар. Све што у животу имам везано за филм је чињеница да ми је отац био филмски продуцент, а ја волим да гледам филмове. Посебно документарне. Но, то сада није битно. Усудио сам се да напишем одређени осврт на филм, односно серију, „Јужни ветар“. Ко буде прихватио оно што пишем, хвала му, ко не буде, опет хвала му. Ето, желео сам да се мало покрене одређена полемика.

Остварење као што је „Јужни ветар“ реално је одлично одрађено, бар по укусу мене као неког просечног и лаичког гледаоца. Прича је сасвим на месту, реална, има сјајан заплет, има своје јунаке (позитивне или негативне како ко жели да тумачи Баћу и Мараша). Глумачка постава је такође сјајна, а Биковић је посебно бриљирао. Лично, опет наглашавам по мом лаичком гледишту, Биковић је данашњи предводник млађег таласа српских глумаца који је унео преко потребну озбиљност у глуму. Годинама ме је ужасно нервирало што се инсистирало на томе да се снимају филмови где си кроз вулгарности, псовке и посебно кроз пљување сопствене земље и народа постајао „врхунски“ глумац у Србији. Биковићева појава је то из корена изменила.

Вратимо се „Јужном ветру“. Као што рекох, филм, уједно и серија, су одлични. Ипак, постоји нешто што ми веома смета у новијим српским остварењима, посебно када је радња везана за тзв.црну хронику. Исти случај је био и са одличном серијом „Убице мог оца“, па и са „Државним службеником“. Наиме, приметно је да смо доста преузели тзв.холивудску мантру акционих филмова и серија у којима гине маса неких људи (најчешће оних који раде за неког газду криминалца) и према којима имамо однос као да су ствар, а не људска бића. О томе је иначе својевремено говорио Никита Михалков када је објашњавао круцијалну разлику између америчког и руског филма. Наиме, у америчким филмовима људи масовно гину по улицама у оружаним сукобима гангова или у неким ратним остварењима, попут филма „Рамбо“. На све погинуле гледа се као да су ствар која се мора неутралисати. У руском филму, сходно православном схватању човека, тако нечег нема. Ту се ипак цени људски живот и човек се, какав год да је зликовац, најпре посматра као Божије створење које има своју душу. Када бисмо пребројали мртве у „Јужном ветру“ видели бисмо да је то један озбиљан помор људи страдалих у пуцачинама зараћених гангова. Не кажем да тога нема у реалности, али нисам сигуран да у реалним мафијашким сукобима нема никаквог сажаљења према оном са којим си до пре пар секунди пушио цигарету или попио пиће. Слажем се, код мафије емоције су искључене, али немогуће је чак и код таквих људи да немају ни грам жала према „колеги“ из ганга и да се посао исте секунде наставља као да се ништа није догодило.
Оно што такође боде очи је лакоћа убијања. Немам никакву дилему да је човечанство у много чему изгубило на људскости. Тешко је од професионалног убице очекивати емоцију према мети. Ипак, да је тако лако убити не би се читаве докторске тезе писале на тему романа „Злочин и казна“ Фјодора Михајловича Достојевског. Психолошки портрет Родиона Романовича Раскољникова који се због свог сиромашног живота и великих амбиција као студента права одлучује да убије Аљону Иванову, омражену старицу која се бави израбљивањем људи и лихварењем. Све оно што он пролази после тог чина, ево после скоро век и по тема је за размишљање и за научне радове. Посебно код нас који смо васпитани у Православном хришћанском духу, убиство нема никакво оправдање, јер само Господ може да ти одузме живот, с обзиром да ти га је Он и дао. Отуда, та лакоћа убијања преузета из холивудских остварења, убеђен сам да би требало да „смањи доживљај“ у нашим филмовима и серијама. Можда би требало пробати са другачијим погледом на човека, па био он и најгори криминалац.
На крају, желео бих да прокоментаришем и потенцијални проблем који се код младих може јавити после гледања ове серије. Мараш и Баћа су постали јунаци младе популације. Њихов живот, атрактивне девојке, брза колс, адреналин на све стране, кокаин, лака лова… Овакво замишљање живота које би неки клинац могао да стекне дивећи се Марашу и Баћи одвешће га ка амбису. Зато би овакве серије морале мало пажљивије да се раде, са поруком да се криминал никако не исплати и да је уколико уђеш у криминал једино сигурно да ћеш кад тад изгубити главу. Наш народ лепо каже да ко се мача лати, од мача и страда. Зато је улазак у свет криминала заправо сигуран улазак једном ногом у гроб. Друга нога кад тад придружиће се у иловачи, јер водораван положај вас неће заобићи.
Са једном чињеницом ипак морам да се сложим, мада је она слабо потенцирана, али се из авиона види шта је била намера. Да, баш је тако, колико год да си велики мафијаш изнад тебе постоји неко већи. Тај већи је држава, односно поједине државне структуре које у готово свим земљама на свету постоје и руководе одређеним процесима из сенке. Они су увек присутни, каква год власт да дође и све ове велике мафијаше и њихове гангове они измишљају. Бићеш велики мафијаш колико ти те структуре допусте да се рашириш, а када претераш нестаћеш и бићеш замењен са неким „новим клинцима“. Ту се поново враћам на тезу да у свету кримимала једино вам загарантована хладна рака, јер или ћете страдати у обрачуну на улици или ћете бити замењени када више не будете потребни. Сви су подложни замени, од Голуба, преко Ступара, па и на крају самог Мараша. Уместо њих доћи ће неки нови Голуб, нови Ступар у полицији или Мараш на улици за дистрибуцију кокаина. Само се они који руководе свима њима, а то су ликови из тзв.дубоке државе не мењају. Чак ни када се промени власт.
Мислите о томе.