Фотеља по сваку цену

Нисам могао да поверујем када сам читао текст вечитог политичара у покушају, Бошка Обрадовића, кога је очито Драган Ђилас упрегао да отпочне кампању о тзв.прелазној влади. Нисам, јер ми заиста није ни на крај памети могло да дође да неко уопште размишља о било каквој влади, односно боље рећи о уваљивању у фотељу, док нам људи умиру. То је врхунски неморал, али од те политичке групације одавно ништа корисно и не може да се очекује.

Но, без обзира на тај застрашујући примитивизам, ипак морамо да прокоментаришемо захтев који је упутио Драган Ђилас преко уста Бошка Обрадовића. По њиховим пројекцијама то би била некаква влада стручњака, никако политичка, и она би као таква била прелазног карактера. Да се разумемо, прелазне владе се иначе формирају када имамо изузетно тешке политичке кризе, односно праве револуционарне ломове. Тада се формира некаква прелазна влада која би успоставила какав такав систем док се не одрже избори. Опростите, ми у Србији немамо ни назнаке било чему сличном, осим ако стари револуционар Бошко није намерио да покуша преврат да изврши.

Главни Бошков аргумент је чињеница да је сада уведено ванредно стање, а наводно у ванредном стању владу би требало да воде стручни људи. По тој глупој логици очито би сваки пут у некој земљи када дође до ванредних околности влада требало да поднесе оставку и да је мења некаква влада стручњака. На страну то што нам Бошко није објаснио ко то даје лиценцу да је нека личност стручњак или експерт како се то сада модерно каже. Можда Бошко себе прогласи стручњаком, па се сам предложи за фотељу. Но, чак и када би се усвојила ова бесмислена логика, којом суштински се поништава воља народа који је на изборима бирао своје политичко руководство да га предводи, гле чуда чак и у ванредном или ратном стању, поставља се питање ко би ту владу изабрао. Да би се влада изабрала неопходно је да се састане скупштина и да ту владу изабере. Код нас тренутно постоје два проблема- први је већ постојеће ванредно стање и забрана окупљања, што практично онемогућава скупштину да се састане, као и чињеница да је моментом расписивања редовних парламентарних избора актуелни скупштински сазив практично на снази само у техничком мандату до избора новог који ће се догодити по завршетку већ расписаних избора. Практично, чак и када би неко желео да испуни Ђиласову и Бошкову жељу, она би била немогућа, јер такву владу не би имао ко да изабере. На крају, скроз да будем искрен, ко би то могао посланике владајуће већине да у потпуности наговори да гласамо за такву владу, чак и када би се некакав договор постигао? Мандат припада посланику те сходно томе најискреније велим да за такву будалаштину жив не бих гласао.

Да резимирамо ово писаније. Прво, неморално је о фотељи размишљати док траје ова пошаст. Ипак, очито су Ђиласу и Бошку фотеље животно питање. Нашој земљи су набавка респиратора и предузимање свих могућих мера да се пандемија корона вируса која хара човечанством код нас сузбије. О фотељама и политици можемо да говоримо после избора. Међутим, није лоше да у овој невољи свако покаже своје право лице. Дотична господа показују похлепу и да су гладни власти, јер очито су рачуни Драгана Ђиласа почели да пресушују.

Друго, жеља да се домогнеш власти по сваку цену, чак и без избора, врхунски је скандал. Бесмислени захтев за некаквом владом стручњака, очито само оних које Ђилас и Обрадовић стручњацима прогласе, је баш то. Долазак на власт мимо воље народа. Е то је оно што не долази у обзир да се догоди. Отуда господо, када престане ванредно стање, изборни процес се наставља. Изволите, ако сте у стању, скупите потписе и изађите на изборе да видимо да ли вредите више од пола луле дувана. Уколико се одлучите и даље за бојкот, ваш проблем. Одмах да вам саопштимо да нас апсолутно не занима што ћете изборе бојкотоват, јер што наш народ каже- сами пали, сами се убили.

Advertisements

Председнички кандидат у покушају

Свако има право да бира и да буде биран. То правило је Уставом дефинисано и оно је неприкосновено као једно од основних људских и грађанских права које свака индивидуа поседује.

Проблем је када људи имају нереалне амбиције, односно када умисле да су много битни, те да као такви могу да окрену свет несхватајући да испадају смешни. У својим нереалним амбицијама они своје противнике измишљају. Заправо, они морају да имају наспрам себе противника који ће им увек бити алиби за њихове неуспехе. Тако је крајње анонимном куму Драгана Ђиласа, Млађану Ђорђевићу, једини кривац на овом свету Александар Вучић, јер да није тог „диктатора“ Вучића Млађан би сигурно успео да постане председник Србије. Овако, по Ђорђевићу, Вучић се уротио против њега и очито по цео дан у председничком кабинету размишља како да Ђорђевића као врхунског визионара спута у остварењу за Србију тако важног момента- да баш он, Млађан Ђорђевић, постане председник Србије.

Делује комично кога све несрећни Млађа обилази по Србији, а помало и по амбасадама (посебно у амбасади Руске Федерације) и убеђује како је он једини прави избор за Србију. Људи ваљда из пристојности не желе да му кажу сурову истину да је то што чини шарлатанство, те се згражавају у себи и питају да ли је до те мере скренуо, јер је иначе, чак и док је саветовао Бориса Тадића (додуше крајње погрешно), био куд и камо тип са обе ноге на земљи. Очито нереална амбиција уме да убије здрав разум код човека.

Како год, несрећни Млађан се бацио да тражи подршку по Русији. Комично делује када на порталу који му је Ђилас оформио како би се преко њега играо и објављивао своје „визионарске“ текстове и интервјуе Ђорђевић почне да цитира изјаве наводно битних руских ликова, тзв.политичких аналитичара за Балкан. Један од њих је био неки Виктор Колбановски, човек кога сам имао прилике да упознам боравећи на скупу „Горчаков фонда“ пре неких годину ипо дана. Тада ме је тај „крајње озбиљни“ лик убеђивао да будем посредник кога ће Вучић овластити да преговарам са њим најдиректније о успостављању руске војне базе у Србији. Иначе, ради се о једном периферном лику који очито ради као лобиста у зависности ко му плати неки евро. Некада је био део тима Сергеја Железњака, али од момента када је Русија одлучила да промени тај тим који је био задужен за Балкан, највећим делом због неуспеха, али и због корупције у којој је помало и тај Колбановски како се прича имао удела, ти људи су апсолутно периферни и небитни. Односе са политичким актерима у Србији данас воде тотално други људи и труде се да се клоне од те бивше клике која их је прилично осрамотила. Ипак, Ђиласу и Млађану је неко у Русији био очајнички потребан. Тако се, претпостављам, Ђилас преко несрећног Млађана отворио да пронађу таквог „аналитичара“ какав је Колбановски и да заједничким снагама направе низ лажних наводно руских „аналитичких“ интернет портала преко којих би немилице пљували по српским властима представљајући то како је најдиректније Путин против онога што ради Александар Вучић карактеришући га као велеиздајника. Наравно, са друге стране, требало је да испадне како је Путин заправо све у Србији заложио да подржи Млађана Ђорђевића као нову политичку звезду, а Драгана Ђиласа и Савез за Србију као праву алтернативу за Србију јер ће они тобоже спасити Србију од имагинарне Вучићеве издаје.

Да није смешно било би тужно. Од наводног српског националисте доћи до пљувача свега, па чак и ако је то добро за Србију али не ваља јер је Вучић то остварио, заиста је сулудо. Ипак, Ђорђевић нам је показао да када ти не иде онда би све требало урадити да се имагинарни противник оцрни. На крају своди своје писаније и на лично називајући Вучића „издајником из Бугојна“ и неретко прозивајући Србе са западне стране Дрине да су кривци за јер не препознају у њему и опцији његовог кума праву визију за Србију. Ту се ова сторија о таквим несрећницима завршава. Признајем, о Ђорђевићу сам чуо низ добрих ствари из неког ранијег периода. Они који су о њему тако позитивно причали данас не могу да га препознају. Изобличио се од својих нереалних амбиција и сводећи политику на лични ниво. Зато ће од његовог потенцијалног председниковања Србијом остати само Ђиласов кум у покушају да буде председнички кандидат.