СТРАХ

Страх је примарна емоција која настаје док очекујемо неку истинску опасност или пак умишљену. Може да настане и услед непосредног опажања, али и услед претње која нам је стављена у изглед. Све у свему страх је потпуно природна емотивна реакција организма. Оно што је на свакој индивидуи да чини је свакодневна борба да се страх превазиђе, јер објективно једини страх који човек би требало да има је страх од Господа.

Србија, као уосталом и читаво човечанство, преживљава озбиљан рат са епидемијом корона вируса. Намерно истичем реч рат, јер ту исту реч употребљава и наша струка. С обзиром да нема тог рата који не изазива страх код било ког човека, посебно због неизвесности шта ће се догодити и колико ће сама индивидуа у том рату страдати. Између осталог управо је неизвесност та која највише удара на човека и изазива му страх. Поставља се питање како да тај проблем превазиђемо. Објективно, против корона вируса не постоји лек, посебно не превентивни. Такође, можете свуда да га зарадите и може свако да га добије. Није смртоносан, али може да буде. Веома лако је преносив, а као што видимо покосио је пола света. Све ово када чујете, што су иначе чињенице, па на то додате мере кућне изолације, па још на то недовољно сазнање када би епидемија могла да престане и колико то још морате да седите у кућном притвору међу четири зида, значи све то у збиру сасвим је нормално да изазива озбиљан емотивни поремећај код човека. Додатно, нарушава се имунитет, јер страх који ми сада преживљавамо праћен је свакако бројним стресовима, а познато је колико стрес утиче на имунитет. Није ни мало пријатно када сваки дан слушате колико је нових преминулих, колико је оних који се са душом растају на респираторима, а све то дубоко свесни да може и вама да се догоди.

Шта чинити?

Најпре, никако не прихватати информације са друштвених мрежа, јер по свим истраживањима бар 70 одсто њих су лажне. Лажне информације могу да изазову озбиљан стрес и узнемирење. Информисање је неопходно свести на најосновније информације и то искључиво званичне. У оваквим ситуацијама једино се прихватају информације које држава званично обелодани. Како су мере социјалне изолације више него пожељне, трудите се да нигде не излазите осим ако то заиста није неопходно, а пошто свакако немате са ким да се дружите посветите се деци и породици или уколико сте сами трудите се да што више читате како би што мање размишљали о ономе што изазива зебњу. Такође, пожељно је изменити режим живота, односно потрудити се што раније отићи на спавање и искључити телефоне, како би вас информације што мање погађале.

Најзад, оно што је најбитније је духовно јачање, што значи да је неопходно сваки дан помолити се Господу, очитати Оче наш, Богородице дјево, молитву за здравље и молитву за болесне, окадити кућу и пробати да прочитате што више светих књига. Страх који испољавамо морамо да сузбијамо управо тиме што ћеmo кроз духовно јачање схватити да је заправо једини оправдани страх онај страх од Господа. Све ово што нам се збива схватити као велико искушење које ћемо чврстом вером, молитвом и покајањем, сигурно победити.

Амин Боже!

Advertisements

Дезинфекција ЕУ

Јуче слушам, а данас читам и не верујем да је истина. Ипак, суровост која осликава апсолутну пропаст Европске уније осликана је у чињеници да је тзв.европска влада (Европска комисија), гле чуда, тек сада одобрила јавну набавку дезинфекционих средстава како би помогла државама чланицама суоченим са катастрофом епидемије Корона вируса, јер у многима од њих дезинфекциона средства се краду чак и из јавних тоалета.

Није ли ова информација слика и прилика пропасти сулудог пројекта централизације Европе у Бриселу? Значи, у 21.веку Европа је дочекала да њени народи нису кадри људски руке да дезинфикују. Увелико када је вирус почео да врши помор становништва скуп бирократа у Бриселу се досетио да „реагује“. Мрднули су своје дебеле задњице да донесу одлуку о јавној набавци дезинфекционих средстава. Браво мајстори! Како је кренуло, вероватно ћете морати да тражите јавну набавку за што већи број мртвачких сандука, јер ситуација по том питању такође све више измиче контроли.

Гледајући унесрећени север Италије, посебно Брешу и Бергамо, капирам да ће дебеле и задригле бриселске бирократе умети да им објасне тако „хитру“ реакцију. Свакако, обавезно ће морати да појасне неку причицу о поштовању људских права. Саветујем им да обиђу породице које су изгубиле најмилије, све заједно са италијанским политичарима који су недавно брутално Салвинија сменили и то само зато што је Салвини указивао на неспособност бриселских бирократа и зато што је желео неку другачију Италију. После овог помора капирам да ће бити најомиљенији код Италијана, али авај, оволике жртве су морале да падну како би читава Европа укапирала да овакав бесрамни концепт Европске уније једноставно мора да се распадне.

Елем, џабе паре, берзе, богатства, високе плате, виле, базени, скупа кола, када у 21.веку немате дезинфекциона средства и када вас вирус овако сатре.

Мислите о томе!

Распад ЕУ

Мало је речи за описати колико ми се иначе гадила бриселска администрација сачињена од гомиле лезилебовића и паразита који сисају крв грађанима Европе тако што примају бесмислено високе плате за бескористан рад. Такође, мало је речи за описати колико ми се гаде до повраћања данас када их гледам неспособне и беспомоћне у борби са корона вирусом. Онако задригли и румени, са пуним гаћама од страха, реч не знају да прозборе и да објасне народу широм Европе како да се заштити. Не знају, јер годинама их није интересовало како заиста функционише њихов одвратни централистички систем у Бриселу, као што их није никада суштински занимало да ли су земље чланице уопште способне да заштите здравље сопствених грађана. Занимала их је само њихова плата, хедонизам, живот на високој нози и како да заштите своје привилегије стечене на грбачи пореских обвезника широм Европске уније.

Зато сада следи неминовни распад. Онај политички, као финали, мало ћемо причекати на њега, јер се дебеле и задригле европске бирократе морају куд и камо да припреме за промену посла. Што се тиче моралног распада, он се већ догодио. Поверење у Брисел више не постоји, јер који год изазов да се поставио пред Европску унију она је пала на испиту. Да ли је то било питање економских криза у њеним чланицама или питање миграната, у свакој кризи Брисел је показао врхунску неспособност да се суочи са изазовима. По питању епидемије корона вируса показано је и врхунско лицемерје уз најпримитивнију ароганцију и себичност по питању хуманизма. Оно на чему се Европска унија темељила, а то су поштовања људских права и хуманизам, распало се као кула од карата. Нити за људска права неко мари, јер да је бринуо не би се догодио буквални распад здравственог система у многим чланицама Европске уније. Хуманизам не постоји, јер да постоји ваљда би државе прискакале једне другој у помоћ. Овако, свако је остављен на цедилу, што рецимо за нас који још нисмо чланови, а нећемо ни бити, значи да не постојимо у њиховим агендама за помоћ. Хвала, нема ни потребе. Како сте себе заштитили, немојте нас као Бога вас молимо.

Иначе, морам и реч две о погледима на људски живот који се манифестује у Европској унији, али и уопште у западним земљама. Наиме, док су трајале језиве епидемије по Африци или када гине на хиљаде људи у сулудим ратовима по Блиском истоку, па и код нас на Балкану, нико се не сети од тих дебелих и задруглих бирократа да се огласи и да говори о хуманитарној катастрофи. Док је корона вирус нападао Кину, дотична господа су била крајње лежерна и нису много бринули за муке Народне Републике Кине. Сада, када је запраштало око њихових задњица и када је вирус почео да коси старије становништво по Европи као снопље, е онда је то одједном постало страшно. Напрасно то сада постаје жестока борба за људске животе коју читав свет мора да прихвати. Опростите, а до јуче у Кини да ли је то била борба за људске животе? Односно, ви дебели и задригли са вашим свињским задњицама уроњеним у фотеље по бриселским канцеларијама, питамо вас данас сви отворено- да ли су љуски животи сви једнаки, или су ваши малкице „једнакији“?

Зато, када сва ова мука око корона вируса прође, са великим задовољством и усхићењем чекаћу моменат да се и формално распаднете. Такви неспособни какви јесте, уремљени само ка томе да су вам очи пара гладне, ви бескорисне кукавице и крвопије, боље место од неке затворске ћелије нисте ни заслужили.

Завера теоретичара завера

Ништа се код Срба не прима тако квалитетно као приче о заверама. Најчешће оним глобалним, али свакако и оним против српског народа. Наравно, није да у свим тим силним причама нема и истине. Напротив, баш у свакој од тих разних теорија чучи помало и истина. Ипак, све те силне приче најчешће су нама Србима, а да се не лажемо и читавом човечанству, послужиле као оправдање за сопствене слабости или грешке које смо кроз историју чинили.

Свака теорија завере потенцијално је веома опасна за друштво. Најпре због чињенице зато што шире масе почињу да верују у ту причу и своју даљу политику почињу да базирају неретко на лажима конструисаним кроз завереничку причу. Такво политичко празноверје може нацију да доведе до озбиљне катастрофе. Посебно се ужасан проблем јавља када такве теорије почињу да се распредају по питању здравља људи, што видимо да је данас случај када преживљавамо пандемију корона вируса.

Елем, теоретичарима завере је превасходни циљ да докажу како је корона вирус глобална завера против човечанства и да он заправо и не постоји. Ти који то шире, наводни борци против глобализма и тзв.патриоте који своје родољубље доказују тако што ће на сваком кораку говорити о америчком нападу на човечанство су најгоре штеточине по нацију. Најпре зато што своје бесмислене приче не базирају ни на једном доказу, а потом зато што и наговарају народ да се не придржава правила која су прописана од стране државе, што може да изазове озбиљне последице по здравље људи. Да трагедија буде већа, приче ових људи највише се примају код старије популације која би баш сада требало највише да буде обазрива. Не помажу ту ни чињенице о броју мртвих у Кини, Италији, Шпанији… Све је то бесмислено, јер како нам кажу ови стручњаци опште праксе то је глупост. По њима вирус не бира године, те су упозорења државе заправо заглупљивање људи. Циљ је, како нам они као „велики стручњаци“ веле, да народ буде стадо оваца. Додуше, када им запрашти око задњице, односно када неко њихов или они сами не дај Боже оболи, е онда трче код лекара које су до јуче исмевали по помоћ.

Зато, молим државу да овакве несрећнике који несвесно чине заверу против народа глупавим теоријама завере што пре санкционише. Од њих не постоје веће штеточине по народ и државу.

Ванредно стање

Елем, да се разумемо, лично никада нисам био присталица увођења радикалних мера од стране државе, посебно не око увођења ванредног стања. Но, како нисам лекар, нити се ишта разумем у медицинску струку, а додатно и као неко ко не раполаже адекватним подацима о потенцијалној широј опасности ширења корона вируса, моје је да слушам шта ми држава каже и препоручује. Како свима, тако и мени, тако и мојој породици. Уколико држава каже да се не излази из куће у некој крајњој варијанти, онда нема нос да се промоли и то је амин.

Отуда, немам намеру да пискарам будалаштине и своја виђења да ли је увођење ванредног стања било неопходно. Очигледно је да нам дисциплина недостаје, а с обзиром да су искуства земаља у Европи прилично драматична, ова мера је вероватно била неопходна. Чак и као психолошко отрежњење недисциплинованом свету. Заиста, ако је неко спреман да побегне из изолације у коју га је држава сместила како потенцијално не би заразио остале, а имали смо један такав случај, онда држави ништа друго не преостаје него да уведе крајње радикалне мере како би се народу ставило до знања да са овим нема шале.

Коначно, морамо да схватимо шта је држава и да поштујемо њене одлуке. Либерална схватања друштва највише су пала на испиту управо у земљама које су их афирмисале. Баш у њима данас су на делу најригидније државне мере, јер не постоји ниједно људско право које може бити изнад националног интереса. Превасходни национални интерес у овом моменту је да се сачува здравље народа и да се потенцијалне последице сведу на најмању могућу меру. Да би се то учинило процењено је да се мора ићи са крајње радикалним методама и ту даље нема више места за дискусију. Сви заговорници људских права, посебно у невладином сектору, овог пута мораће да прихвате новонасталу реалност. Посебно они који су заговорници тзв.слободе медија која би подразумевала да можеш да објављујеш шта год ти падне на памет. У ванредном стању то није могуће и свако ширење панике кроз лажне вести жестоко се санкционише. Уосталом, зар није кључни напад на Вучића до пре неки дан био зашто се не уводи ванредно стање. Видим да сада када је уведено они који су се толико срчано залагали за увођење истог одједном су променили плочу, па се позивају на људска права и сличне трице и кучине уз образложење да ипак није имало потребе уводити ванредно стање. То је доказ њиховог најгорег лицемерја.

Као закључак нека вам послужи ситуација у појединим градовима у Италији и Шпанији. Наиме, у некима је на снази апсолутна забрана кретања без дозволе коју вам даје локална самоуправа. Уколико то прекршите и полиција вас ухвати, одмах плаћате казну, а негде могу и у изолацију да вас ставе. Ипак, колико год да је то тешко, људи су тамо свесни каква се опасност надвила над њиховом земљом и слушају шта држава каже. Време је и да се ми дисциплинујемо и да почнемо да размишљамо да је битан читав колектив, односно народ и држава, а не само сопствена маленкост.

Битка је у току, борите се за Србију!