Фотеља по сваку цену

Нисам могао да поверујем када сам читао текст вечитог политичара у покушају, Бошка Обрадовића, кога је очито Драган Ђилас упрегао да отпочне кампању о тзв.прелазној влади. Нисам, јер ми заиста није ни на крај памети могло да дође да неко уопште размишља о било каквој влади, односно боље рећи о уваљивању у фотељу, док нам људи умиру. То је врхунски неморал, али од те политичке групације одавно ништа корисно и не може да се очекује.

Но, без обзира на тај застрашујући примитивизам, ипак морамо да прокоментаришемо захтев који је упутио Драган Ђилас преко уста Бошка Обрадовића. По њиховим пројекцијама то би била некаква влада стручњака, никако политичка, и она би као таква била прелазног карактера. Да се разумемо, прелазне владе се иначе формирају када имамо изузетно тешке политичке кризе, односно праве револуционарне ломове. Тада се формира некаква прелазна влада која би успоставила какав такав систем док се не одрже избори. Опростите, ми у Србији немамо ни назнаке било чему сличном, осим ако стари револуционар Бошко није намерио да покуша преврат да изврши.

Главни Бошков аргумент је чињеница да је сада уведено ванредно стање, а наводно у ванредном стању владу би требало да воде стручни људи. По тој глупој логици очито би сваки пут у некој земљи када дође до ванредних околности влада требало да поднесе оставку и да је мења некаква влада стручњака. На страну то што нам Бошко није објаснио ко то даје лиценцу да је нека личност стручњак или експерт како се то сада модерно каже. Можда Бошко себе прогласи стручњаком, па се сам предложи за фотељу. Но, чак и када би се усвојила ова бесмислена логика, којом суштински се поништава воља народа који је на изборима бирао своје политичко руководство да га предводи, гле чуда чак и у ванредном или ратном стању, поставља се питање ко би ту владу изабрао. Да би се влада изабрала неопходно је да се састане скупштина и да ту владу изабере. Код нас тренутно постоје два проблема- први је већ постојеће ванредно стање и забрана окупљања, што практично онемогућава скупштину да се састане, као и чињеница да је моментом расписивања редовних парламентарних избора актуелни скупштински сазив практично на снази само у техничком мандату до избора новог који ће се догодити по завршетку већ расписаних избора. Практично, чак и када би неко желео да испуни Ђиласову и Бошкову жељу, она би била немогућа, јер такву владу не би имао ко да изабере. На крају, скроз да будем искрен, ко би то могао посланике владајуће већине да у потпуности наговори да гласамо за такву владу, чак и када би се некакав договор постигао? Мандат припада посланику те сходно томе најискреније велим да за такву будалаштину жив не бих гласао.

Да резимирамо ово писаније. Прво, неморално је о фотељи размишљати док траје ова пошаст. Ипак, очито су Ђиласу и Бошку фотеље животно питање. Нашој земљи су набавка респиратора и предузимање свих могућих мера да се пандемија корона вируса која хара човечанством код нас сузбије. О фотељама и политици можемо да говоримо после избора. Међутим, није лоше да у овој невољи свако покаже своје право лице. Дотична господа показују похлепу и да су гладни власти, јер очито су рачуни Драгана Ђиласа почели да пресушују.

Друго, жеља да се домогнеш власти по сваку цену, чак и без избора, врхунски је скандал. Бесмислени захтев за некаквом владом стручњака, очито само оних које Ђилас и Обрадовић стручњацима прогласе, је баш то. Долазак на власт мимо воље народа. Е то је оно што не долази у обзир да се догоди. Отуда господо, када престане ванредно стање, изборни процес се наставља. Изволите, ако сте у стању, скупите потписе и изађите на изборе да видимо да ли вредите више од пола луле дувана. Уколико се одлучите и даље за бојкот, ваш проблем. Одмах да вам саопштимо да нас апсолутно не занима што ћете изборе бојкотоват, јер што наш народ каже- сами пали, сами се убили.

Добри наш чика Бане

Ни сам не знам како сам се суздржао да не урлам по кући. Вест о смрти Бранислава Блажића, нашег доброг чика Банета, погодила ме је као метак по сред срца. Шок и неверица!

Бане је био тих човек. Господин у правом смислу те речи. Стичем утисак да није желео ником од нас ни да каже да га је корона вирус дохватио под своје, па чак и да му је сметало што се сазнало. За толике године колико смо се познавали, заиста се не сећам да ми се икада пожалио на било шта. Ни здравствено, нити за каријеру и посао којим се бавио. Радио је марљиво и није се обазирао на аброве, нити је давао повода да се о њему аброви стварају. Био је велики стручњак из области којом се бавио и човек који је волео да стално учи и да се унапређује.

Банета сам упознао још као млади радикал, негде током НАТО агресије 1999.године, док је био министар за заштиту животне средине. Још памтим његов врхунски интервју за „Радикалске таласе“ када је говорио о последицама НАТО бомбардовања. Сећам се, нешто по завршетку агресије десио се неки силан помор рибе по Војводини, мислим у Банату. Бане се жив ломио да санира тешке последице и давао је последњи атом снаге на свом послу. Мени као клинцу, тек нешто озбиљније са пруженим кораком у политици, била је част да га упознам и да са њим разговарам. Еј, ја студент, нико и ништа, причам са министром. И то каквим стручњаком.

Касније сам доживео да будем и колега посланик са чика Банетом. Шокирао ме је 2014.године са понудом да идемо за Доњецку Републику да посматрамо изборе. Мени је то био, признајем, врхунски изазов. Отиђосмо нас двојица тамо и навукосмо гнев свих могућих антируски настројених њушки по Србији. Мало их је, али су утицајни. Због тог нашег путешествија обојица смо доспели на црну листу Украјине, па нам је обојици, као и читавој групи која је ишла, забрањен улазак у Украјину. Током тог пута сам заправо схватио колико је Бане био искрени русофил. Док смо летели ка Москви он ми је говорио о сну његовог оца који је сањао да види Москву. Тада ми је рекао да му је то најжалије у животу што оцу тај сан није испунио и да му је отац на онај свет отишао са Русијом у срцу. Очито ивер није пао далеко од кладе. Бане је поред Србије, за коју је све на овом свету био спреман да пружи, искрено волео Русију. Могло је то да се и осети веома јако док смо боравили на том путу.

Тешко ми је пала вест о његовој смрти. Тежак је то ударац за Српску напредну странку. Бане је био њен оснивач. Послах му пре пет дана поруку „Држи се брате“. Није ми одговорио и знао сам да је враг однео шалу. Узе га Господ себи.

Чика Бане, вечна ти слава и Бог да ти подари Рајска насеља!

Ауторитет и одлучност

Можда је до увођења ванредног стања свако могао да се насмеје на помисао да је Ана Брнабић особа која у себи поседује невероватну одлучност и ауторитет. Ипак, све ово што ради током ванредног стања апсолутно је те осмехе обрисало. Свидело се неком или не, али Ана Брнабић је показала невероватну способност да руководи државом у кризним ситуацијама. Више нико не сумња у њен ауторитет, а јасно је као дан да је веома одлучна особа.

Нисам неко ко је овлашћен да говори о сазнањима како иначе премијерка разговара са страним дипломатама, посебно са онима који представљају најмоћније силе. У сваком случају, оно што могу да кажем је чињеница да се ти људи никако не осећају пријатно, јер у року од пет минута Ана Брнабић им стави до знања да је Србија суверена држава која има своје интересе и да они овде могу да се понашају искључиво у складу са дипломатским правилима. Преведено на језик обичног човека зна се у тим разговорима ко је домаћин, а ко гост и до које границе сме било ко од странаца да иде. Да будем искрен, када сам ово говорио својим пријатељима, нико није веровао.

Елем, Ана Брнабић је побрала симпатије обичног народа управо зато што је деловала крајње одлучно. Посебно када је објашњавала како јој није јасно да имамо тако ниску свест о неопходности да се прдржавамо мера. Када је то већ тако, држава ће морати да посегне за радикалнијим мерама јер мора да заштити становништво. Што би наш народ рекао, стезаћемо док се не научимо памети. Слично ономе што је чинио Милош Обреновић. Додуше, Ана те мере саопштава кроз апел, али врло одлучно каже- нека ме прогласе за диктатора, па чак и да кршим Устав, али животи људи морају да буду заштићени. Ту ме је највише одушевила.

Зато, бићу искрен, врло сам поносан што имамо Ану Брнабић за премијера. Показала је родољубље и одлучност у многим ситуацијама пет пута веће него бројни тзв.родољуби који свој наводни патриотизам доказују певајући у кафани и пркосећи Вучићу тако што неће да се придржавају мера у ванредном стању глумећи да су тако мангупи. Ти људи су неодговори не схватају колику штету праве Србији и својим најближима. За такве је Ана Брнабић пеницилин и биће ми драго баш такве да уреми и да их доведе у ред. Пеницилин је и за лажне уставобранитеље који у моментима док читав свет ускраћује сва могућа права како би се заштитио народ, па и Србија то мора да чини јер је нужда тера, они нађу за сходно да дрве о Уставу и људским правима. Најрадоснији сам када таквим људским карикатурама саспе у лице оно што одавно заслужују.

Зато, Ана само одлучно!

Ванредно стање

Елем, да се разумемо, лично никада нисам био присталица увођења радикалних мера од стране државе, посебно не око увођења ванредног стања. Но, како нисам лекар, нити се ишта разумем у медицинску струку, а додатно и као неко ко не раполаже адекватним подацима о потенцијалној широј опасности ширења корона вируса, моје је да слушам шта ми држава каже и препоручује. Како свима, тако и мени, тако и мојој породици. Уколико држава каже да се не излази из куће у некој крајњој варијанти, онда нема нос да се промоли и то је амин.

Отуда, немам намеру да пискарам будалаштине и своја виђења да ли је увођење ванредног стања било неопходно. Очигледно је да нам дисциплина недостаје, а с обзиром да су искуства земаља у Европи прилично драматична, ова мера је вероватно била неопходна. Чак и као психолошко отрежњење недисциплинованом свету. Заиста, ако је неко спреман да побегне из изолације у коју га је држава сместила како потенцијално не би заразио остале, а имали смо један такав случај, онда држави ништа друго не преостаје него да уведе крајње радикалне мере како би се народу ставило до знања да са овим нема шале.

Коначно, морамо да схватимо шта је држава и да поштујемо њене одлуке. Либерална схватања друштва највише су пала на испиту управо у земљама које су их афирмисале. Баш у њима данас су на делу најригидније државне мере, јер не постоји ниједно људско право које може бити изнад националног интереса. Превасходни национални интерес у овом моменту је да се сачува здравље народа и да се потенцијалне последице сведу на најмању могућу меру. Да би се то учинило процењено је да се мора ићи са крајње радикалним методама и ту даље нема више места за дискусију. Сви заговорници људских права, посебно у невладином сектору, овог пута мораће да прихвате новонасталу реалност. Посебно они који су заговорници тзв.слободе медија која би подразумевала да можеш да објављујеш шта год ти падне на памет. У ванредном стању то није могуће и свако ширење панике кроз лажне вести жестоко се санкционише. Уосталом, зар није кључни напад на Вучића до пре неки дан био зашто се не уводи ванредно стање. Видим да сада када је уведено они који су се толико срчано залагали за увођење истог одједном су променили плочу, па се позивају на људска права и сличне трице и кучине уз образложење да ипак није имало потребе уводити ванредно стање. То је доказ њиховог најгорег лицемерја.

Као закључак нека вам послужи ситуација у појединим градовима у Италији и Шпанији. Наиме, у некима је на снази апсолутна забрана кретања без дозволе коју вам даје локална самоуправа. Уколико то прекршите и полиција вас ухвати, одмах плаћате казну, а негде могу и у изолацију да вас ставе. Ипак, колико год да је то тешко, људи су тамо свесни каква се опасност надвила над њиховом земљом и слушају шта држава каже. Време је и да се ми дисциплинујемо и да почнемо да размишљамо да је битан читав колектив, односно народ и држава, а не само сопствена маленкост.

Битка је у току, борите се за Србију!

Народ вером побеђује

Било је дивно јутрос на Светој Литургији у Цркви Светог Василија Острошког на Бањици. Црква пуна верника који у срцу и души носе истинску веру у Христа и са њом се храбро боре против пошасти короне вируса. Та слика ме је охрабрила и осећао сам се пресрећно. Људи нису у паници, окупљају се у Божијем храму дубоко свесни са чиме се човечанство и наша Отаџбина суочавају. Нико није уплашен, јер у себи каже- имам веру и вером се борим!

Искрен да будем, мислио сам да ће паника бити већа, јер толико се лажних вести ширило. Ипак, није тако. Народ захтева дисциплину, моли се и људи храбре једни друге. Без страха прилазе Светом Путиру дубоко свесни да су тело и крв Христова јачи од сваког вируса и сваке бактерије. После Литургије нико не иде да ужива у викенду, већ иду својим кућама да се припреме за тешке моменте који нам наступају. Поносан сам на народ који припадам, јер је показао у највећој мери да није подложан паници. Колико год да имамо неодговорне људе који су првог дана опустишили продавнице и апотеке како би правили залихе, ипак већ после два дана све се унормалило и људи разумеју шта се збива.

Поносан сам и због великог броја људи који се јављају да финансијски помогну ако буде потребно да се купе респиратори или друге неопходне медицинске потребштине. Поносан сам јер су ме млади људи контактирали да питају како могу волентерски да се ангажују и да тако дају свој допринос Србији у овој тешкој борби. То је она Србија, саткана у искреној вери и жељна јединства и слоге. Она коју нажалост само несрећа споји, али која постоји у свима нама.

Порука председника Србије да пораз није опција је фантастична порука. Пораз никада није и не сме да буде опција за Србију. Жао ми је што је један политичар из опозиције покушао да искористи ову муку и да пласира лажне информације око формирања наводног кампа за заражене подно Авале поставивши фотографије монтажне пољске болнице у Италији. Питам се да ли је полудео када чини такве нељудске потезе. Како очекује да му било ко верује у нешто што изговори када је спреман на овој муци да скупља поене и да лаже.

Србија је добро одговорила и припрема се за жестоку битку која нам следи. Одговорила је добро и држава, али и народ на који сам посебно поносан. Чврста вера нас држи. Пораз није опција!

Живела Србија!