Дерби

И би дерби… Намерно стављам ове три тачке, јер дерби ће се играти и играти. Питање је само за кога. Као некадашњи фудбалер у покушају научио сам силне трикове како је то када играш на резултат. Ипак, поента је у речи „играти“. Ово што смо гледали на последњем дербију, уз сво разумевање да тренери постављају одређену тактику и стратегију, било је све осим игре. О тактици и стратегији да не говоримо, јер мање прекида је било у утакмици америчког фудбала или рагбија. Могло је комотно без голмана на обе стране да се игра, јер су играчи у оба таборa били видно незаинтересовани да постигну гол. Елем, уколико је Саво Милошевић за циљ имао да опструира игру и да му се играчи после сваког контакта ваљају по терену имао је фантастичан успех. Са друге стране, Дејан Станковић није оправдао пуних 11 бодова предности над комшијским табором, јер његови пулени нису били способни два људска паса да повежу. Све у свему резултат најбоље осликава квалитет обе екипе- НИШТА на према НИШТА. Као неко ко није тренер нити било какав фудбалски стручњак, већ као лаик који фудбал прати од када сам изашао из мајке, не бих даље да коментаришем злочин над фудбалом који су демонстрирали вечити ривали. Поента је у нечем сасвим забрињавајућем, а повезано је са више него бесмисленом игром коју су пружиле на терену ове екипе. У питању су емоције и сам ривалитет. Емоције пред утакмицу нису постојале. Једноставно, нико о дербију није причао. Никакве најаве ни у медијима, нити било где нисте могли да чујете, осим што су спортске редакције по службеној дужности морале да одрађују ту причу. Додуше, додатно забрињавајуће је и чињеница да спортске редакције, портали, телевизије, објективно имају једва да преживе, јер по свим релевантним истраживањима спорт у Србији је на историјском минимуму по интересовању. Бити власник спортског портала или телевизије, о писаном медију да не говоримо, једнако је извршити суицид, јер шансе за преживљавањем на тржишту су никакве с обзиром на лимитирани број заинтересованих људи које углавном чини мушка популација. Они који прате спорт у Србији су из године у годину у опадању. Чак ни стране фудбалске лиге у којима можете видети квалитетне мечеве не буде више никакву страст, тако да власници права за Лигу шампиона или националних европских лига су углавном на губитку. Права су ужасно скупа, а гледаност из године у годину у значајном опадању. Што би народ рекао- канал. Вратимо се сада на нашу светковину која се зове дерби. Емоције за дерби морају да пробуде саме управе, али и спортски новинари. С обзиром да су нам управе у правом рату и да константним вређањем кроз саопштења која упућују једни према другима суштински одбијају љубитеље фудбала, тешко да се од слабо плаћених новинара може очекивати да ће они да распале емоцију код навијача. Да не говоримо и о прилично оскудном квалитету новинара, јер та професија је одавно изгубила сваки могући критеријум. Не бих никог да увредим, то ми је најамње намера, али поједини текстови који се објављују су најбољи показатељ апсолутног незнања везаних за основне појмове у новинарству. Питам се да ли су ти људи икада отишли на стадион, да ли су проучавали историје клубова које прате, њихове славне играче и успехе, да ли ишта знају о фудбалској стратегији, позицијама играча. Искрено, најмање ме у преносу утакмице занима да ли је неки играч спавао са женом или старлетом, као што ме једнако не занима да ли је нахранио пса или папагаја. Занима ме његова форма, кретња по терену, које позиције може да одигра, да ли је спреман и слично. То од спортских новинара данас не добијамо. Добијамо прегршт бесмислених и за саму утакмицу крајње небитних информација. Самим тим, када се тако приступа најави утакмице каква је терби, онда се не може очекивати да у јавности постоји некаква емоција. Из личног искуства знам да сам најмање месец дана пред дерби као клинац гутао текстове из новина како бих прочитао сваки детаљ о утакмици. Тресао сам се као прут од треме да ли ћемо добити комшије, радовао се свакој победи као да сам лото освојио и туговао сваки пораз као да ми је неко најрођенији страдао. Понедељак у школи, Богу хвала, чешће ми је био радостан јер сам пецкао комшије, али када буде пораз обично сам избегавао да идем у школу и мрзео сам тај понедељак више него ишта. Криво ми је што данас нема те еуфорије. Она се изгубила, чар дербија је нестао, а изгледа да је нестао и код самих играча, јер из дербија у дерби они играју криминално лоше. Уосталом, ако Звезда или Партизан морају да праве акције поклањања карата за дерби, то је аларм да се нешто са нашим дербијем озбиљно догађа. Некада, када су капацитети оба стадиона били знатно већи, додуше била је и држава већа, али није то толико битно, људи су продавали нешто од своје имовине како би по дуплој, па и троструко или четвороструко већој цени, купили карту од тапкароша с обзиром да би се карте већ првог дана по пуштању у продају као алва распродале. Тада си био главни баја у школи ако имаш карту за утакмицу, а другари су ти завидели као да си у најмању руку играч уз Пиксија. Као дечак сам иначе сањао да обучем Звездин дрес и да истрчим на дерби. Лаже свако од дечака ко је макар једном шутнуо лопту, а да то није сањао. Имам утисак да ми је Бог дао ту шансу да бих зубима орао по терену и гризао, јер та страст је невероватна. Да будем искрен до краја, док сам тренирао и играо за Графичар, да ме је Партизан позвао у своје редове и не знам какве паре да је понудио, никада не бих обукао црно-бели дрес. Моја страст и љубав према Црвеној звезди је немерљива, а ривалитет је светиња. Данашњи играчи без трунке страсти и жеље улазе у дерби и плашим се да у обе екипе постоје играчи који би без проблема сутра заиграли за ривалски клуб, јер све је изгледа у новцу и каријери. Немају тај осећај нити свест шта је ривалитет. Лично сваког ко је из Звезде прешао у Партизан и обрнуто сматрам најгорим издајником и никада нисам ценио те људе, без обзира какви су фудбалски виртоузи били. Оно што ме данас додатно забрињава је помисао да данашњи играчи немају осећај ни шта је дерби и колико та утакмица значи за Србију. Наравно, све ово што пишем не значи да нећу у будуће ићи на дерби. Напротив, ићи ћу још упорније, јер ми боље немамо. Овакав какав је ми морамо да га чувамо. Само, ето, покушавам колико могу да подигнем свест код људи, па и самих играча, колико је битно да дерби чувамо. Високо је позициониран још увек у свету као један од најстраственијих. Мислим да спадамо у топ 10. Тај кредибилитет мора да се сачува, најпре због Србије коју заједнички сви волимо.

Advertisements

Медији и безбедност

Сама крилатица „седма сила“ коју новинарство носи са собом довољно говори шта колики безбедносни изазов могу да буду медији, посебно када се, а то се иначе најчешће и чини, претворе у нечије пропагандно гласило. Руку на срце, нема медија који није нечије пропагандно гласило, чак и када се ради о медију који се бави искључиво забавом, јер и фаворизовање неке певачице или певача путем тог медија је суштински медијски рад за те људе. Наравно, који је претходно лепо плаћен. Упрошћено речено, не постоје независни медији, односно тај појам су створили управо они који су кроз фаворизовање наводно независног новинарства суштински урушавали нечије власти говорећи пропагирајући како је власт ауторитарна јер под контролом држи информације, а њима „независнима“ онемогућава рад. Када се дубље загребе по површини увек се јасно може видети да су „независни“ заправо веома зависни, најчешће од неке стране владе која има за циљ да сруши или ослаби власт у некој држави. Преко њих тако „независних“ припремају се кампање против „диктатора“ и врши се припрема за долазак на власт „заговорника истинске демократије“ који „угњетаваном народу под тортуром ауторитарне власти“ доноси просвећење. Е сад, то што се то „просвећење“ најчешће сводило на чињеницу да „просветитељи“ омогуће распродају државне имовине и апсолутну девастацију државе тема је за неки други текст. Овде се оријентишемо на причу о медијима и колики су они безбедносни изазов у савременом свету. Најпре, морамо констатовати чињеницу да су мејнстрим медији у паду. Њихов утицај јесте још увек веома снажан, али моментом појаве друштвених мрежа и преласка ширих народних маса на информисање путем тзв.алтернативних медија, њихова доминација и утицај значајно су опали. Рецимо, битку страховито губе писани медији који су у државама попут САД почињу полако да гасе и да своје текстове искључиво нуде путем интернета и мобилних платформи. Култура читања штампе се губи и она се још увек одржава углавном код старијих људи. По питању електронских медија ситуација је слична, јер млади, а све више и средња генерација, углавном користе јутјуб, фејсбук, твитер и остале друштвене мреже путем којих могу далеко брже да се информишу и да буду у току. То је моменат када држава долази у озбиљан проблем и са којим ће се у будуће све више суочавати са безбедносног аспекта. Суштина је у брзини информисања и могућности да се у мору информација изврши селекција и контрола шта је лажна вест, а шта права. Основни проблем је у томе што данас може свака индивидуа да буде сопствени уредник. Моментом формирања фејсбук или твитер профила и изношењем одређених ставова кроз статусе и постављање фотографија, власних профила заправо постаје новинар и уредник. Он ствара медији по свом нахођењу, онако како он замишља да је исправно информисати сопствене пратиоце или пријатеље, што доводи до тога да ако је његова објава довољно бомбастична или у најмању руку занимљива, постане предмет масовног „шеровања“ (дељења) на другим профилима. Оно што су медији кроз своје постојање имали као проблем у смислу дистрибуције, посебно писани медији, друштвене мреже су решиле веома ефикасно. Доступност и дистрибутивност одређене информације достигла је фантастичне размере. Додатно, ако се плати спонзорисање одређене објаве она достиже размере прегледа или читаности гледаности неке од телевизија. Можемо узети пример Србије за време поплава 2014.године када су објављиване лажне информације о спаљивању лешева страдалих у поплавама у високим пећима у Лазаревцу, као и информацију како Обреновцем пливају лешеви. За врло кратко време овакве информације су изазвале велику панику у јавности да је комплетан државни врх морао да реагује и да демантује ове лажне вести. Можемо се вратити и још коју годину раније када је заправо преко твитера отпочела револуција названа „Арапско пролеће“. Тунис и Египат су на неки начин прве жртве друштвених мрежа. Касније је то постао и Гадафи у Либији. Једноставно, власти у арапским земљама су потцениле утицај фејсбука и твитера преко којих се вршило организовање демонстраната и ширење лажних вести. Свакако, Гадафијева судбина је била сигнал многим другим председницима широм света да им се безбедносне службе реорганизују и да се почне са применом апсолутно другачијег приступа према друштвеним мрежама. Иживљавање над Гадафијем је био јасан знак да друштвене мреже нису никакво место за забаву и комуникацију, већ напротив, оне су постале место информисања јавности, организовања револуција и ширења лажних вести. Данас, после скоро деценију од „Арапског пролећа“ још увек нема лека против ширења лажних вести преко друштвених мрежа, али свакако је да су службе далеко ангажованије на њиховом праћењу и да кроз квалитетну аналитику онога што се преко њих шири брже реагују како би се спречиле потенцијалне последице по систем. Неке државе иду и ригидним методама, попут Кине, Ирана или Турске, па одређене мреже забрањују. Ипак, то се на крају своди на прогрешан приступ, јер се увек пронађе начин да оно што је забрањено буде слађе ако се до њега дође. Тако рецимо у Ирану је немогуће приступити фејсбуку или твитеру, али се путем ВПН кључева то ипак чини и иранске власти немају решење како да то спрече, чак и када намерно приступају тзв.гушењу интернета, односно смањењем његове брзине. Кина је развила свој систем информисања и комуницирања преко чувеног „Ве чета“ и он је под апсолутном контролом кинеске службе. Ердоган је забранио твитер у Турској, али ипак све ове државе основни проблем имају са бројном дијаспором на западу којој су сви гуглови сервиси доступни и они све информације шире својој фамилији у земљи, што је практично јасан знак да забране могу делимично да успоре информисање преко друштвених мрежа, али никако не могу да га спрече. Ипак, да нису само државе које су на овај или онај начин на удару САД суочене са овим проблемима показује нам и чињеница да су и саме САД суочене са лажним вестима, па чак и са мешањем других држава у њихове унутрашње теме, посебно када су амерички избори у питању. Све до данас није установљено на који начин су се Руси умешали преко друштвених мрежа у резултате америчких избора, али озбиљне истраге које су спроведене у Америци показују да су гугл и фејсбук били фантастично средство преко чијих платформи су се слале информације које су доводиле до апсолутне конфузије америчких бирача. Тако су заправо Американци постали на неки начин жртва сопственог оружја које су обилато употребљавали против других држава. Највећи проблем у одбрани од лажних вести је демантовање. Заправо, оног момента када се лажна вест циљано рашири и када последице настану, готово је немогуће, чак и када се земљотрес од такве вести примири, да се последице уклоне. Лажна вест оставља иза себе неретко пустош. Можемо ка пример узети недавну кампању која се у Србији водила против компаније „Крушик“. Наиме, информације о продаји ракета пуштене су са крајње некредибилног интернет сајта „Армс воч“ кога уређује извесна бугарска новинарка која је извештавала из Сирије и која се наводно бави војним тематиком. Основни проблем је био у томе што се преко друштвених мрежа раширила информација како је тај сајт врхунског кредбилитета, те да су информације које се на њему објављују скоро па божанска истина. Зато се од самог старта све оно што је она објављивала око „Крушика“ узимало у нашој јавности здраво за готово. Наша наменска индустрија је због њеног писања доживела озбиљан финансијски ударац, изгубила је одређена тржишта и без обзира што је касније установљено да је тај сајт подигнут 2019.године и да нема никакав кредибилитет, те да је очито направљен циљано да би се пласирале одређене информације које јесу праи „фејк њуз“, млеко је просуто. Наша наменска индустрија трпи последице ширења таквих лажних вести, а неке друге компаније наменске индустрије из земаља у окружењу добиле су тржиште које је покривао „Крушик“. Сви деманти нису уродили плодом, а враћање кредибилитета „Крушику“ очито ће дуго потрајати. Све у свему, као закључак овог писања, морамо схватити да медији нису више „седма сила“. Медији су се значајно попели на тој лествици, те се може рећи да су они заправо прва сила, јер пре свих војски они су ти који припремају терен. Друштвене мреже су озбиљан изазов за све безбедносне службе и у времену које нам предстоји биће још веће. Све што се проток информација буде убрзавао тако ће и изазови бити већи. Свет је одавно превазишао епитет „глобалног села“, већ је постао „глобална метропола“, а кроз њу у секунди протиче милијарде разноразних информација од којих само једна у датом секунду може бити врхунски опасна по безбедност неке државе. Препознати је и спречити њено ширење је врхунски изазов за сваку службу. Терористички напад можете да спречите тако што путем дојаве о његовом припремању можете да похапсите потенцијалне терористе. Човека који је у својој глави осмислио како да рашири лажну вест не можете. Његова лажна вест може да изазове потпуни хаос. Уосталом, италијански новинар који нам је недавно проширио вест да је умро Ратко Младић у Хагу нам је то најбоље показао. Медији више нису медији, они су најубојитије оружје.

Текст писаo за часопис „Одбрана и безбедност“.

Свежа крв

Прошле године, негде у лето, одлучио сам се на суспензију својих активности унутар Српске напредне странке понајвише због очаја до кога ме је доводила ужасна пасивност мојих сабораца, али и поприлична бахатост коју су неретко испољавали опијени тиме што смо власт коју очито, по њиховом мишљењу, не може ништа да угрози док је Вучић први фронтмен те странке. У својој опијености нису могли никако да прихвате да је дошло време њихове смене које пре свега подразумева препуштање палице новим људима, тзв.свежој крви. Огроман број младих људи је таворио негде по општинским одборима у немогућности да дођу до изражаја, јер су вечити функционери сматрајући да су Богом дани увек своју конкуренцију немилосрдно спутавали. Да будем искрен, изгубио сам било какву веру да ће се у тој странци нешто променити. Постајали смо оно што је Демократска странка постала- фирма, а не политичка организација. Због свог иступа није да нисам имао и помало жучну расправу са председником странке, јер свакако оно што се догађа унутар странке није баш уобичајено нити корисно да се износи у јавност. Но, како год, одлучио сам се па куд пукло, потпуно спреман да сносим све могуће последице свог потеза. Био сам спреман и да ме искључе и разапну по медијима. Није ме интересовало, јер трпети нешто што не ваља, а не рећи истину, једнако је бити саучесник у пропадању. Ризиковао сам и успео, што ме данас чини веома срећним. Српска напредна странка на својој листи имаће потпуно нове људе. Неукаљане и спремне на борбу. Оне за које се вреди борити и са којима се вреди борити. Ипак, да будем потпуно искрен, нисам сигуран да ће се та битка за реформу Српске напредне странке тек тако завршити. Отпор оних који су видели Српску напредну странку, а посебно Вучићеву грбачу као одскочну даску, као средство за своја непочинства биће ужасно велики. Зато ја стојим на становишту да Српска напредна странка нема неки претерани проблем са опозицијом, већ има сама са собом, јер многи су је искористили да дођу до озбиљних позиција са којих су обезбедили себи уносне послове, комбинације, па чак и врло јаке паралелне структуре које се не либе и по самом Вучићу да ударе. Зато избори који нам следе су велика шанса да млади људи који уђу у битку заправо придобију легитимитет са добро оствареним резултатом са којим ће после избора изаћи на страначке изборе и појединим вечитим функционерима испоставити рачун са поруком- мајстори, готово је! То ће заправо бити највећа Вучићева победа са којом ће заокружити наставак борбе за Србију. Чујем замерке да није добро увек убацивати младе људе, јер они немају искуства. То обично замерају они који би волели своје позиције да по сваку цену сачувају. Увек се истиче тај бесмислени аргумент о „неопходности искуства“, а да ти који га истичу никада прво не пођу од себе и не запитају какво су то они искуство имали када су почињали са својим радним веком. Искуство се стиче кроз праксу, те зато је потребно у практичну политичку борбу ући што млађи. Чак и ако погрешиш научићеш да си погрешио и имаш времена да исправиш. Моја честа замерка Вучићу је управо што ми се понекад чини да не постоји стратегија у смислу поделе задатака ко има какво задужење у странци. Остављена нам је потпуна слобода да делујемо како мислимо да је најбоље, без да га икада питамо да ли је то целисходно или није. Једном приликом сам га питао зашто је то тако и чак сам замерио да то води у неминован хаос. Само ми је кратко одговорио- нема везе и ако се погреши, битно је да се бориш. Суштина његовог деловања је стална борба, јер кроз њу се најбоље научи и испече занат. Људи, то је чињеница, најпре препознају борбу. Грешке ће свако да ти опрости ако се бориш. Борбу не могу да воде истрошени ликови, огрезли у нечасне радње и упрљани до гуше по медијима. Борбу може да води свежа крв и зато је овај потез са реформом Српске напредне странке и убацивањем у ватру свршених полазника академије те странке врхунски потез. Уосталом, ја то најискреније видим по себи. Немам више ни трунку енергије коју сам имао некада. Немам више тај жар да улазим у политичке битке и да полемишем са конкуренцијом. Моје време полако, али сигурно пролази, јер без обзира што бих за кинеске услове био омладина ( у Кини је омладина до 40.године), за српске услове сам се попео народу на главу својим наступима. Људи су жељни нових лица. Моје је сада да младим људима у странци препустим место и да им понекад укажем, ако желе, шта је најбоље да ураде. Видео сам их једном као предвач на нашој Академији и срце ми је пуно јер Српска напредна странка, па самим тим и Србија, имају будућност. Зато, сви у изборну кампању за нашу Србију коју ће водити нека нова Српска напредна странка.