Равноправне или обесправљене

Нисам својој супрузи купио ништа за осми март, нити сам јој честитао. Вероватно ћу сада у очима многих жена испасти нечовек, мушки шовиниста и неко ко не поштује жене. Међутим, баш напротив. Баш сам тако највише испоштовао своју супругу, јер ако неко не подноси тај антихришћански „празник“ то је баш она.

Богу хвала када ме је погледао и за супругу ми одредио верујућу жену. Најдивнију супругу и најбољу мајку. Богу хвала, ево већ четврто дете чекамо. И верујте ми на реч, никада неће рећи да су јој деца мучење, да је то терет, ужасан посао, нити да је обесправљена. Напротив, када у кући постоји љубав и слога ништа није тешко. Зато је нама празник сваки дан, а посебно недеља када сви заједно идемо на свету литургију.

Празник жена су материце. Празник жена су обележавање имена великих жена светитиљки, попут наше српске Свете Анастасије, супруге Стефана Немање и мајке Светог Саве, затим попут Свете Петке, Светке Ксеније Патроградске, Свете Матроне, Свете кнегиње Милице или Свете Јефимије… Све су то дани жена и то великих жена. Ниједна од њих се није жалила кроз бесмислене приговоре о наводној неравноправности која свакако да постоји, али данас се она претвара у систем како разарати породицу. Богу хвала, моја супруга је нашој ћерки сјајан узор и учи је да јој узори буду поменуте велике жене које су својим животом и праведношћу показале и доказале шта је истински исправан живот једне жене хришћанке. Уосталом, није ли лепше учити ћерку да јој узор буде Милунка Савић него Клара Цеткин. Највећи борац за равноправност је баш била Милунка Савић, јер је својом делом показала колико су жене добри и храбри војници и колико су одане отаџбини.

Зато, драге моје сестре, празнујмо оно што нам је Бог дао да празнијујемо као истински празнике. Маните се празних и лажних обележавање нечега што никакве везе са Духом Светим нема. Жена је стуб куће. Ослонац без кога је мушкарац нико и ништа. Она је та која носи породицу и њена улога у друштву је прелепа. Данашње приче о неравноправности немају за циљ да жене заиста стекну некакву равноправност, јер равноправност која им се намеће их суштински води у обесправљеност. Док сам жив нећу пристати да жена буде физички радник, јер нема физичку конституцију мушкарца, а данашње приче о и кампање за равноправност је баш ка томе воде. Поента данашњих кампања о неравноправности имају за циљ да разарају породице. Да се улога мушкарца и жене од куће, па до посла, обесмисли. На то не пристајем. Богу хвала ни моја супруга. Богу хвала на то не пристаје ни сав верујући свет.

Advertisements

Мигранти

Нисам теоретичар завере, али по питању миграната са Блиског истока и из Северне Африке слободан сам да изнесем мишљење да је све завера. Озбиљно осмишљена у садејству разарача држава и нација оличених у разним пролибералним европским круговима и екстремних назови националиста због чега испаштају европски народи. Заправо, тзв.екстремни националисти у већини европских држава глуме корисне будале, а корист имају само они којима су добробити мултинационалних корпорација битнији од добробити хришћанске европске цивилизације. Ту пре свега мислим на пролибералне кругове који су од Европе већ увелико направили калифат. Одмах да се разумемо, далеко сам од неког ко не воли Ислам. Напротив, имам огромно поштовање према Исламу. Арапе сматрам једном од највећих цивилизација која је човечанству доприлена немерљиво. Оно против чега јесам је насилно мењање демографије због потреба мултинационалних корпорација, јер је њима потребна радна снага. Додуше, сами европски народи су значајно допринели томе, јер данас нигде у Европи навикнутој да грађани обилато примају социјалну помоћ и да од ње јако лепо живе, а да ништане раде, не можете да пронађете белог човека да ради у комуналној служби, у фабрици, па чак све мање и у полицији на месту неког позорника. Отуда та места заузимају новопридошли у виду миграната који су спас за послодавце, па и за државе посебно у сегменту обављања комуналних и слабије плаћених послова. Дугорочно, за Европу и европске народе то је озбиљан проблем који ће се у некој даљој будућности озбиљно манифестовати у виду сукоба цивилизација.

Најпре, било би добро видети старосну структуру миграната који су кидисали, а и данас кидишу на европске границе. Лако је уочљиво да ту нема стараца. Махом су то младићи и девојке у пуној снази, што би наш народ рекао „волу реп да ишчупају“, који су такође у пуном репродуктивном замаху. С обзиром на чињеницу да је наталитет, као и схватање породице уопште, код арапског света далеко испред либералног и комформистичког европског схватања, јасно је да ће ова чињеница веома утицати на промену демографије у многим градовима западне Европе. Већ данас у многим европским метрополама имамо централне градске општине у којима убедљиво побеђују људи који су дошли из арапског света или Турске и који су те квартове претворили у њихове завичаје из којих су дошли. Шетати данас централном бриселском општином Сент Мартин и рецимо неким квартом у Истанбулу је никаква. Слично је у појединим деловима Париза, Беча и многих других европских градова. Негде не сме ни полиција да зађе и ту буквално владају закони шеријата.

Ипак, оно што нас занима је како да се ми у Србији понашамо. Најпре, не би требало намерно пумпати причу о вишемилионском приливу миграната и свесно подизати панику, јер и то је један од метода којим се пролиберални кругови служе. Тада се одједном појављују тзв.ултрадесничари који заиста делују као тотално неприхватљиви за ширу друштвену заједницу, што баш пролибералним круговима даје замах да намећу причу о тзв.поштовању људских права и о наводној неопходности хуманости. То посебно делује лицемерно, јер баш су они генератори ратова на Блиском истоку, те је та њихова тобожња забринутост за избеглице изузетно бизарна. Србија је земља која добро зна шта су избеглице, јер је наш народ широм бивше СФРЈ преживео невиђени погром, па сходно томе ми Срби као православни хришћани добро знамо шта је људска патња у тој ситуацији. Заиста смо спремни да помогнемо сваком, да му дамо храну и воду, евентуално да преноћи или остане неки дан док се снађе, али не можемо у нашој држави да настањујемо мигранте. Нити има било ко право да нам такву лудост захтева, јер нити је Србија покретала тај сукоб на Блиском истоку, нити имамо било шта са тим. Они који су сукоб покренули нека у својим државама приме сада те ужасне плодове њиховог злочиначког рада.

Значи, да се вратим на основно, покажимо се као људи и сваком помозимо. То је основна одлика правосланог хришћанског света. Немојмо без разлога ширити панику и страх од тих несрећних људи. Они свакако не желе да остану у Србији, већ желе да иду ка западноевропским земљама. Њих тренутно у Србији има негде око 6000 и гро њих желе да иду даље. Не постоји ниједан разлог да панику ширимо безвезе, јер док је криза на овом нивоу држава без проблема може да се са њом избори. Баш то ширење панике иде на руку онима који су све учинили да до кризе дође како би насилном демографијом мењали структуру европског континента и како би за мултинационалне компаније пронашли јефтину радну снагу. Свакако, уколико криза поприми веће размере, а то опет не зависи од нас већ од надгорњавања Европе и Турске, реаговаће се жустрије, јер нећемо бити никакав паркинг за мигранте. У сваком случају, Србија је и претходних година била спремна за вештачки продуковану мигрантску кризу, прва је проверавала до детаља ко јој улази у земљу и захваљујући подацима наших служби спречени су одређени терористички напади по Европи. Нека нико не брине да ће бити спремна и сада.

Реклама бато

Често се свађам са пријатељима зашто оно што чиним и радим као јавна личност не капитализујем кроз добар маркетинг. Умеју то да буду жустре свађе. Догоди се неретко да после тих препирки избегавам своје пријатеље.

Да будем искрен, не подносим маркетинг. Презирем пријеме, коктеле, велике свечаности и све оно где маса новинара долази да слика догађај, а јавне личности да буду виђене и да позирају. Не волим дружења са светом познатих, мада сви кажу како је то сјајна реклама, презирем да будем са тзв.џет сетом и пет пута ми је драже да се изразговарам са својим комшијама на пијаци и оним сељацима што донесу воће и поврће на тезге него са онима што се упињу да нам докажу како су део гламура. Чак и када сам принуђен да се негде појавим, трудим се да стојим по страни и да ме нико не слика. Зато мене никада нећете видети ни на једној страначкој прослави, јер не волим да посећујем такве догађаје, а чак и ако којим случајем морам да присуствујем никада ме нећете видети да станем поред председника странке како би ме ТВ камере усликале. Те што се лактају очима не могу да видим, па ми је некако одвратно и да станем поред њих.

Не волим ни да се говори у виду рекламе о ономе што радим. Не подносим да шаљем новинарима какво сам то „добро дело“ урадио тог дана, посебно не ако се ради о нечем хуманом. Једноставно, Бог све види. Уколико нешто радиш од срца, нема потребе да се тиме хвалиш. Ништа горе не постоји од саморекламерства. Обично га раде улизице које желе да их неко ко о нечему одлучује примети. Оно што чиним види се у мојим емисијама и на појединим мојим профилима на друштвеним мрежама. Сасвим довољно.

Елем, све ово пишем због наступајуће кампање. Опет ћу лагано сваки дан крстарити Србијом. Без медија, без помпе и најаве, али свакако са добром вољом да причам са народом. Свако дружење у неком сеоском дому културе или на трибини испред неке задруге је далеко занимљивије него седети у светлећим и гламурозним студијима националних телевизија. Отићи на неку локалну телевизију или радио станицу који програм емитују из дневне собе неког стана је доживљај. Тако се најбоље види како Србија дише и како живи. Тај додир са народом, тај разговор који иначе сваки дан водим са људима у градском превозу, е то је мој живот. Није ми потребна никаква реклама.

На крају поновићу по хиљадити пут- ако си ми пријатељ, немој да ме зовеш на пријем. На пријемима је увек маса лажних пријатеља и интересџија. Најодврантијих тапшача по рамену и улизица. То друштво никако не прија. Уколико си прави пријатељ позови у кафану на кафу, чај, вино или ракију да се сити испричамо.

Немоћ и безидејност

Жао ми је Бошка Обрадовића.

Заправо, искрено највише жалим све оне који нису за Српску напредну странку, а који немају за кога да гласају јер у садашњој опозицији не виде никог ко би могао да артикулише и заступа њихове ставове и интересе.

Ипак, да се вратим на Бошка Обрадовића. Особа која је обећавала, лице које је имало потенцијал, али је све то својим деловањем упропастио. Као крава која је давала пуно млека, а онда на крају шутнула кофу и сво млеко просула.

Бошко је данас дошао до очаја и своју последњу прилику види у томе да подигне устанак због миграната. Постоји само један мали проблем- мигрантске кризе нема, као што нема ни опозиције коју је заједничким снагама са Драганом Ђиласом до темеља урушио. Чак и ту постоји прилична разлика, јер мигрантска криза би могла да се догоди у мањем или већем обиму, али опозиција док је буду предводили Ђилас и Бошко, са све Млађаном Ђорђевићем као идеологом и потенцијалним председничким кандидатом, неће постојати. Заправо, биће то савршена опозиција Александру Вучићу и Српској напредној странци од које ни мало не боли глава.

Добри Бошко има један велики проблем који носи у себи а он се зове деструкција. Чега год да се дохватио да предводи маестрално је уништио. Док су „Двери“ биле квалитетан национални покрет који је деловао кроз трибине на „Машинцу“ омладина их је доживљавала као авангарду. Чак и у политику када су ушли, односно све до момента док Бошка неко није убедио да је рођен за лидера, „Двери“ су око себе окупљале квалитетне људе који су данас расути куд који мили моји. Бошко је прогласивши себе за лидера успео заиста то и да постане. Додуше, лидер је сам себи, јер странка му практично не постоји. Ипак, Бошко не мари за то. На време је укапирао да идеологија не доноси ништа, осим бескорисних трошења речи и дружења са неутицајним светом од кога нема никакве вајде. Ту не желим да га кривим. Оно што није схватио је чињеница да апсолутни прагматизам и тотално брисање себе из прошлости доводи до неминовног пропадања на политичкој сцени. Сасвим је разумно да човек годинама сазрева. Сваки политичар уколико се намерио да се озбиљно бави том делатношћу временом мора себе да мења. По том питању Бошку се нема шта замерити. Ипак, то што је Бошко себе очешљао, вунени џемпер, беле чарапе и дубоке зимске ципеле које је и лети носио заменио скупоценим оделом, свиленим чарапама и лакованим ципелицама, па приде себи набацио и возача, по којег саветника, те што је „Машинац“ заменио америчком амбасадом, не значи да се заиста у деловању променио. Напротив, та његова унутрашња борба са самим собом одвела га је у екстремизам, јер његово бирачко тело није прихватило његову метаморфозу, а ове што је намеравао да прикупи као нове бираче није убедио да се променио. За свој неуспех кривца је морао да пронађе, а тај кривац је нико друго до Александар Вучић. Зато је Бошку Вучић крив чак и за временску прогнозу.

Недостатак идеја, лоше изабрани политички савезници, незадовољство на дневном нивоу, свакодневни неуспеси, све то доводи до скретања ка литици и паду у амбис. Проблем је када се у тај амбис повуку и саборци. Зато је данас бити противник Бошку помало опасно, јер никада не знате шта ће му пасти на памет да учини против вас. Ипак, бити му савезник је постало погубно, јер нико као он и Драган Ђилас не хрли тако сигурно ка политичком амбису.

Да будем искрен, његов позив на пуч и оружану побуну војске и полиције против Александра Вучића је озбиљно кривично дело. Реално, нема државе на белом свету где му не би ставили лисице на руке и где не био попио жешћу робију. Међутим, види се из авиона да њему и јесте циљ да буде ухапшен. Поента је да себе претвори у жртву и да се прикаже како се над њим врши политички прогон. Отуда, нема потребе реаговати на његове лудости, јер сваким даном он је у очима народа сличан Жики Обретковићу, с тим што Жика Обретковић је искрена и поштена душа. Бошка је политика одвела у лудило, јер је у политичко деловање увео мржњу према некоме, у овом случају према Александру Вучићу. То неминовно води у канал. Зато, мени је понекад и глупо да се осврћем и да коментаришем оно што он чини. Док су он и Ђилас на политичкој сцени тандем самопроглашених лидера опозиције за Вучића и Српску напредну странку нема зиме.

Капиларни глас

Гласање

Не стидим се, већ напротив. Поносно кажем на сваком месту да радим кампању тзв.капиларног гласа. Радим и чувени ВДВ (врата до врата) и уписујем потенцијалне сигурне гласове. Радио сам тај вид кампање и док смо били опозиција, а радим и данас када смо власт. Свако ко има намеру да се озбиљно бави политиком увек ће морати да се бави овим видом кампање.

Немогуће је знати шта народ мисли ако се у народ не сиђе. Народ уме да опсује, а на нама функционерима је да то прихватимо и да стојички поднесемо. Политика има и своје ружне стране. Претрпите сијасет увреда, али све је то саставни део сваког ко је озбиљно ушао у политичке воде. Додуше, највише се увек морамо да забринемо од оних који нас тапшу по раменима. Онај који те псује са њим знаш на чему си. Са „тапшачима“ рамена мораш да будеш свестан да ће шаку чим паднеш са власти заменити ножем који ће ти зарити у леђа. Тако је то у животу.

Ипак, не разумем оне који данима немилице нападају наше активисте зато што раде кампању капиларног и сигурног гласа. Елем, то је метод који је иначе прво примењивала Демократска странка и то још у периоду 2002.године. Том виду кампање учио их је чувени Национални демократски институт из Сједињених Америчких Држава (NDI) као званични иститут америчке Демократске партије. Данас се ови видови кампање спроводе свуда у свету, а поента је у томе да странка сакупи довољну базу оних који ће сигурно гласати за њу и да током изборног дана све оне који су се изјаснили да ће дати свој глас изведе на гласање. Све се заснива на добровољности, односно нико никог не присиљава да му се изјасни да ли ће гласати или неће за одређену политичку опцију. Активиста обилази свој реон, звони на врата, уредно се представи и каже ко је и шта је, те само тамо где је бирач децидно се изјаснио да жели да гласа за политичку опцију активисте који га је анкетирао, тада се тај бирач уписује као сигуран глас. По питању капиларних гласова ради се о томе да сваки функционер странке, од месног до највишег нивоа, попише своје пријатеље или родбину која жели да гласа за његову опцију и да то преда у базу странке. Такође све је на добровољном нивоу.

Наравно, да би се ови видови кампање успешно спровели потребно је сваки дан ићи међу народ и суочавати се са разноразним реакцијама. Од крајње позитивних, до ужасно непријатних и нелагодних. Очито је то проблем политичкој конкуренцији Српске напредне странке. Најпре јер је потребно померити се из круга двојке и обићи сваког бирача у Србији, што је за хедонисте и ленчуге тешка работа. Може да им се догоди да замажу блатом своје лаковане скупоцене ципелице или да упрљају своја ултра скупа и фирмирана одела. Са друге стране, бојазан од крајње негативних реакција народа је бар код Ђиласа и друштва окупљеног око његове коалиције више него очигледна. На крају, да бисте овакве кампање успешно радили морате да имате какву такву инфраструктуру, што лезилебовићко друштво тзв. Савеза за Србију никада није правило.

Зато бих замолио да не шаљу своје провокаторе да снимају наше активисте како би измонтиране клипове пуштали преко својих опскурних портала и ширили преко лажних твитер налога. Нико у Српској напредној странци нема намеру било шта да крије што се тиче кампања сигурног и капиларног гласа. Ми ћемо их водити увек, јер нама је циљ да разговарамо са народом, па и да претрпимо увреде. За разлику од наше конкуренције ми се реакције народа не плашимо. Овим путем апелујем на активисте Српске напредне странке да сваки пут када виде неког ко има за циљ да провоцира и да направи инцидент, посебно ако је припремио мобилни телефон како би снимио своју „величанствену храброст“ јер је мајку мајчину псовао, да се окрену и да не разговарају са дотичним. Такође, када су у питању штандови по пијацама или другим јавним местима, чим примете да неко од наше конкуренције долази да нас вређа и псује, покупите се и напустите то место, па се вратите касније. Никакве инциденте не желимо, нама то није потребно, а ови што псују нека на тај начин најбоље кажу о себи.

Уосталом, наш народ има лепу пословицу- пас лаје, ветар носи.