Председнички кандидат у покушају

Свако има право да бира и да буде биран. То правило је Уставом дефинисано и оно је неприкосновено као једно од основних људских и грађанских права које свака индивидуа поседује.

Проблем је када људи имају нереалне амбиције, односно када умисле да су много битни, те да као такви могу да окрену свет несхватајући да испадају смешни. У својим нереалним амбицијама они своје противнике измишљају. Заправо, они морају да имају наспрам себе противника који ће им увек бити алиби за њихове неуспехе. Тако је крајње анонимном куму Драгана Ђиласа, Млађану Ђорђевићу, једини кривац на овом свету Александар Вучић, јер да није тог „диктатора“ Вучића Млађан би сигурно успео да постане председник Србије. Овако, по Ђорђевићу, Вучић се уротио против њега и очито по цео дан у председничком кабинету размишља како да Ђорђевића као врхунског визионара спута у остварењу за Србију тако важног момента- да баш он, Млађан Ђорђевић, постане председник Србије.

Делује комично кога све несрећни Млађа обилази по Србији, а помало и по амбасадама (посебно у амбасади Руске Федерације) и убеђује како је он једини прави избор за Србију. Људи ваљда из пристојности не желе да му кажу сурову истину да је то што чини шарлатанство, те се згражавају у себи и питају да ли је до те мере скренуо, јер је иначе, чак и док је саветовао Бориса Тадића (додуше крајње погрешно), био куд и камо тип са обе ноге на земљи. Очито нереална амбиција уме да убије здрав разум код човека.

Како год, несрећни Млађан се бацио да тражи подршку по Русији. Комично делује када на порталу који му је Ђилас оформио како би се преко њега играо и објављивао своје „визионарске“ текстове и интервјуе Ђорђевић почне да цитира изјаве наводно битних руских ликова, тзв.политичких аналитичара за Балкан. Један од њих је био неки Виктор Колбановски, човек кога сам имао прилике да упознам боравећи на скупу „Горчаков фонда“ пре неких годину ипо дана. Тада ме је тај „крајње озбиљни“ лик убеђивао да будем посредник кога ће Вучић овластити да преговарам са њим најдиректније о успостављању руске војне базе у Србији. Иначе, ради се о једном периферном лику који очито ради као лобиста у зависности ко му плати неки евро. Некада је био део тима Сергеја Железњака, али од момента када је Русија одлучила да промени тај тим који је био задужен за Балкан, највећим делом због неуспеха, али и због корупције у којој је помало и тај Колбановски како се прича имао удела, ти људи су апсолутно периферни и небитни. Односе са политичким актерима у Србији данас воде тотално други људи и труде се да се клоне од те бивше клике која их је прилично осрамотила. Ипак, Ђиласу и Млађану је неко у Русији био очајнички потребан. Тако се, претпостављам, Ђилас преко несрећног Млађана отворио да пронађу таквог „аналитичара“ какав је Колбановски и да заједничким снагама направе низ лажних наводно руских „аналитичких“ интернет портала преко којих би немилице пљували по српским властима представљајући то како је најдиректније Путин против онога што ради Александар Вучић карактеришући га као велеиздајника. Наравно, са друге стране, требало је да испадне како је Путин заправо све у Србији заложио да подржи Млађана Ђорђевића као нову политичку звезду, а Драгана Ђиласа и Савез за Србију као праву алтернативу за Србију јер ће они тобоже спасити Србију од имагинарне Вучићеве издаје.

Да није смешно било би тужно. Од наводног српског националисте доћи до пљувача свега, па чак и ако је то добро за Србију али не ваља јер је Вучић то остварио, заиста је сулудо. Ипак, Ђорђевић нам је показао да када ти не иде онда би све требало урадити да се имагинарни противник оцрни. На крају своди своје писаније и на лично називајући Вучића „издајником из Бугојна“ и неретко прозивајући Србе са западне стране Дрине да су кривци за јер не препознају у њему и опцији његовог кума праву визију за Србију. Ту се ова сторија о таквим несрећницима завршава. Признајем, о Ђорђевићу сам чуо низ добрих ствари из неког ранијег периода. Они који су о њему тако позитивно причали данас не могу да га препознају. Изобличио се од својих нереалних амбиција и сводећи политику на лични ниво. Зато ће од његовог потенцијалног председниковања Србијом остати само Ђиласов кум у покушају да буде председнички кандидат.

Господ се враћа у руски устав

Читав век је морао да прође како би се исправила ужасна комунистичка неправда нанета великом руском народу после Октобарске револуције. Тадашње нове власти умисливши да су вође Револуције богови који земљом ходају, силом су истеривали Православну веру из Руса. Током своје владавине говори се да су комунисти уништили око 95 одсто православних храмова у Русији. Богу хвала, томе је дошао крај који би могао да значи чврсту обнову духовног идентитета братског руског народа, јер без обзира што је данас Русија поново велика сила, Владимир Путин схвата колика је неопходност да се ради на духовној компонентни народа која је управо као последица комунистичког поретка значајно пала.

Враћање Господа у Руски Устав је снажна порука Руске државе. Народ који је имао једног Светог Серафима Саровског, Светог Јована Кроноштанског, Светог Владимира и Светог Александра Невског, величанствену свету породицу Романов, јасно је да је то народ кога Господ милује и свако одрицање од Господа је велики грех. Кроз читав век угњетавања Православља у Русима, Бог је чувао руски народ. Притајено, уз упаљену свећу и кандило, руски човек се Бога није одрицао, а данас је дошло време да га опет стави као свог јединог предводника. Уставна норма настала као лични амандман руског председника Владимира Владимировича Путина гласи- „Руска Федерација, обједињена хиљадугодишњом историјом, чувајући сећање на претке који су нам преносили идеале и веру у Бога, као и континуитет развоја руске државе, препознају њено историјско јединство“. Јасно је да је Путинова визија будућности Русије управо у снажној повезаности Цркве и државе, што је за сваку похвалу.

Дивно је видети за велике празнике руског председника како присуствује Светој Литургији и како се причешћује. Дивно је имати на челу државе верујућег председника. Време је и да Србија полако скине страх од атеистичких окова и да се јасно назначи што већа повезаности наше свете Цркве и државе. Помало дегутантно звучи када се све од појаве вишестраначја сви наши председници ваде на причу како се увек мора изаћи у сусрет и атеистима, па зато никако не смемо активније да укључимо Цркву око важних државних питања. Напротив, грех је према Цркви то чинити, јер Црква је ову државу и стварала, а Бога ми и очувала, као и сам народ. Кад год смо били окупирани и кад год смо најтеже моменте историјске преживљавали, Црква нас је сабирала и сведочила о нашем постојању и величанственој историји. Отуда, лично се залажем да када већ имамо химну „Боже правде“ да се и у нашој Уставној преамбули уведе помињање Господа. Баш као што је то Путин веома лепо учинио код Руса.

Како радили, тако нам и Бог помогао!

Немоћ и безидејност

Жао ми је Бошка Обрадовића.

Заправо, искрено највише жалим све оне који нису за Српску напредну странку, а који немају за кога да гласају јер у садашњој опозицији не виде никог ко би могао да артикулише и заступа њихове ставове и интересе.

Ипак, да се вратим на Бошка Обрадовића. Особа која је обећавала, лице које је имало потенцијал, али је све то својим деловањем упропастио. Као крава која је давала пуно млека, а онда на крају шутнула кофу и сво млеко просула.

Бошко је данас дошао до очаја и своју последњу прилику види у томе да подигне устанак због миграната. Постоји само један мали проблем- мигрантске кризе нема, као што нема ни опозиције коју је заједничким снагама са Драганом Ђиласом до темеља урушио. Чак и ту постоји прилична разлика, јер мигрантска криза би могла да се догоди у мањем или већем обиму, али опозиција док је буду предводили Ђилас и Бошко, са све Млађаном Ђорђевићем као идеологом и потенцијалним председничким кандидатом, неће постојати. Заправо, биће то савршена опозиција Александру Вучићу и Српској напредној странци од које ни мало не боли глава.

Добри Бошко има један велики проблем који носи у себи а он се зове деструкција. Чега год да се дохватио да предводи маестрално је уништио. Док су „Двери“ биле квалитетан национални покрет који је деловао кроз трибине на „Машинцу“ омладина их је доживљавала као авангарду. Чак и у политику када су ушли, односно све до момента док Бошка неко није убедио да је рођен за лидера, „Двери“ су око себе окупљале квалитетне људе који су данас расути куд који мили моји. Бошко је прогласивши себе за лидера успео заиста то и да постане. Додуше, лидер је сам себи, јер странка му практично не постоји. Ипак, Бошко не мари за то. На време је укапирао да идеологија не доноси ништа, осим бескорисних трошења речи и дружења са неутицајним светом од кога нема никакве вајде. Ту не желим да га кривим. Оно што није схватио је чињеница да апсолутни прагматизам и тотално брисање себе из прошлости доводи до неминовног пропадања на политичкој сцени. Сасвим је разумно да човек годинама сазрева. Сваки политичар уколико се намерио да се озбиљно бави том делатношћу временом мора себе да мења. По том питању Бошку се нема шта замерити. Ипак, то што је Бошко себе очешљао, вунени џемпер, беле чарапе и дубоке зимске ципеле које је и лети носио заменио скупоценим оделом, свиленим чарапама и лакованим ципелицама, па приде себи набацио и возача, по којег саветника, те што је „Машинац“ заменио америчком амбасадом, не значи да се заиста у деловању променио. Напротив, та његова унутрашња борба са самим собом одвела га је у екстремизам, јер његово бирачко тело није прихватило његову метаморфозу, а ове што је намеравао да прикупи као нове бираче није убедио да се променио. За свој неуспех кривца је морао да пронађе, а тај кривац је нико друго до Александар Вучић. Зато је Бошку Вучић крив чак и за временску прогнозу.

Недостатак идеја, лоше изабрани политички савезници, незадовољство на дневном нивоу, свакодневни неуспеси, све то доводи до скретања ка литици и паду у амбис. Проблем је када се у тај амбис повуку и саборци. Зато је данас бити противник Бошку помало опасно, јер никада не знате шта ће му пасти на памет да учини против вас. Ипак, бити му савезник је постало погубно, јер нико као он и Драган Ђилас не хрли тако сигурно ка политичком амбису.

Да будем искрен, његов позив на пуч и оружану побуну војске и полиције против Александра Вучића је озбиљно кривично дело. Реално, нема државе на белом свету где му не би ставили лисице на руке и где не био попио жешћу робију. Међутим, види се из авиона да њему и јесте циљ да буде ухапшен. Поента је да себе претвори у жртву и да се прикаже како се над њим врши политички прогон. Отуда, нема потребе реаговати на његове лудости, јер сваким даном он је у очима народа сличан Жики Обретковићу, с тим што Жика Обретковић је искрена и поштена душа. Бошка је политика одвела у лудило, јер је у политичко деловање увео мржњу према некоме, у овом случају према Александру Вучићу. То неминовно води у канал. Зато, мени је понекад и глупо да се осврћем и да коментаришем оно што он чини. Док су он и Ђилас на политичкој сцени тандем самопроглашених лидера опозиције за Вучића и Српску напредну странку нема зиме.

Медији и безбедност

Сама крилатица „седма сила“ коју новинарство носи са собом довољно говори шта колики безбедносни изазов могу да буду медији, посебно када се, а то се иначе најчешће и чини, претворе у нечије пропагандно гласило. Руку на срце, нема медија који није нечије пропагандно гласило, чак и када се ради о медију који се бави искључиво забавом, јер и фаворизовање неке певачице или певача путем тог медија је суштински медијски рад за те људе. Наравно, који је претходно лепо плаћен. Упрошћено речено, не постоје независни медији, односно тај појам су створили управо они који су кроз фаворизовање наводно независног новинарства суштински урушавали нечије власти говорећи пропагирајући како је власт ауторитарна јер под контролом држи информације, а њима „независнима“ онемогућава рад. Када се дубље загребе по површини увек се јасно може видети да су „независни“ заправо веома зависни, најчешће од неке стране владе која има за циљ да сруши или ослаби власт у некој држави. Преко њих тако „независних“ припремају се кампање против „диктатора“ и врши се припрема за долазак на власт „заговорника истинске демократије“ који „угњетаваном народу под тортуром ауторитарне власти“ доноси просвећење. Е сад, то што се то „просвећење“ најчешће сводило на чињеницу да „просветитељи“ омогуће распродају државне имовине и апсолутну девастацију државе тема је за неки други текст. Овде се оријентишемо на причу о медијима и колики су они безбедносни изазов у савременом свету. Најпре, морамо констатовати чињеницу да су мејнстрим медији у паду. Њихов утицај јесте још увек веома снажан, али моментом појаве друштвених мрежа и преласка ширих народних маса на информисање путем тзв.алтернативних медија, њихова доминација и утицај значајно су опали. Рецимо, битку страховито губе писани медији који су у државама попут САД почињу полако да гасе и да своје текстове искључиво нуде путем интернета и мобилних платформи. Култура читања штампе се губи и она се још увек одржава углавном код старијих људи. По питању електронских медија ситуација је слична, јер млади, а све више и средња генерација, углавном користе јутјуб, фејсбук, твитер и остале друштвене мреже путем којих могу далеко брже да се информишу и да буду у току. То је моменат када држава долази у озбиљан проблем и са којим ће се у будуће све више суочавати са безбедносног аспекта. Суштина је у брзини информисања и могућности да се у мору информација изврши селекција и контрола шта је лажна вест, а шта права. Основни проблем је у томе што данас може свака индивидуа да буде сопствени уредник. Моментом формирања фејсбук или твитер профила и изношењем одређених ставова кроз статусе и постављање фотографија, власних профила заправо постаје новинар и уредник. Он ствара медији по свом нахођењу, онако како он замишља да је исправно информисати сопствене пратиоце или пријатеље, што доводи до тога да ако је његова објава довољно бомбастична или у најмању руку занимљива, постане предмет масовног „шеровања“ (дељења) на другим профилима. Оно што су медији кроз своје постојање имали као проблем у смислу дистрибуције, посебно писани медији, друштвене мреже су решиле веома ефикасно. Доступност и дистрибутивност одређене информације достигла је фантастичне размере. Додатно, ако се плати спонзорисање одређене објаве она достиже размере прегледа или читаности гледаности неке од телевизија. Можемо узети пример Србије за време поплава 2014.године када су објављиване лажне информације о спаљивању лешева страдалих у поплавама у високим пећима у Лазаревцу, као и информацију како Обреновцем пливају лешеви. За врло кратко време овакве информације су изазвале велику панику у јавности да је комплетан државни врх морао да реагује и да демантује ове лажне вести. Можемо се вратити и још коју годину раније када је заправо преко твитера отпочела револуција названа „Арапско пролеће“. Тунис и Египат су на неки начин прве жртве друштвених мрежа. Касније је то постао и Гадафи у Либији. Једноставно, власти у арапским земљама су потцениле утицај фејсбука и твитера преко којих се вршило организовање демонстраната и ширење лажних вести. Свакако, Гадафијева судбина је била сигнал многим другим председницима широм света да им се безбедносне службе реорганизују и да се почне са применом апсолутно другачијег приступа према друштвеним мрежама. Иживљавање над Гадафијем је био јасан знак да друштвене мреже нису никакво место за забаву и комуникацију, већ напротив, оне су постале место информисања јавности, организовања револуција и ширења лажних вести. Данас, после скоро деценију од „Арапског пролећа“ још увек нема лека против ширења лажних вести преко друштвених мрежа, али свакако је да су службе далеко ангажованије на њиховом праћењу и да кроз квалитетну аналитику онога што се преко њих шири брже реагују како би се спречиле потенцијалне последице по систем. Неке државе иду и ригидним методама, попут Кине, Ирана или Турске, па одређене мреже забрањују. Ипак, то се на крају своди на прогрешан приступ, јер се увек пронађе начин да оно што је забрањено буде слађе ако се до њега дође. Тако рецимо у Ирану је немогуће приступити фејсбуку или твитеру, али се путем ВПН кључева то ипак чини и иранске власти немају решење како да то спрече, чак и када намерно приступају тзв.гушењу интернета, односно смањењем његове брзине. Кина је развила свој систем информисања и комуницирања преко чувеног „Ве чета“ и он је под апсолутном контролом кинеске службе. Ердоган је забранио твитер у Турској, али ипак све ове државе основни проблем имају са бројном дијаспором на западу којој су сви гуглови сервиси доступни и они све информације шире својој фамилији у земљи, што је практично јасан знак да забране могу делимично да успоре информисање преко друштвених мрежа, али никако не могу да га спрече. Ипак, да нису само државе које су на овај или онај начин на удару САД суочене са овим проблемима показује нам и чињеница да су и саме САД суочене са лажним вестима, па чак и са мешањем других држава у њихове унутрашње теме, посебно када су амерички избори у питању. Све до данас није установљено на који начин су се Руси умешали преко друштвених мрежа у резултате америчких избора, али озбиљне истраге које су спроведене у Америци показују да су гугл и фејсбук били фантастично средство преко чијих платформи су се слале информације које су доводиле до апсолутне конфузије америчких бирача. Тако су заправо Американци постали на неки начин жртва сопственог оружја које су обилато употребљавали против других држава. Највећи проблем у одбрани од лажних вести је демантовање. Заправо, оног момента када се лажна вест циљано рашири и када последице настану, готово је немогуће, чак и када се земљотрес од такве вести примири, да се последице уклоне. Лажна вест оставља иза себе неретко пустош. Можемо ка пример узети недавну кампању која се у Србији водила против компаније „Крушик“. Наиме, информације о продаји ракета пуштене су са крајње некредибилног интернет сајта „Армс воч“ кога уређује извесна бугарска новинарка која је извештавала из Сирије и која се наводно бави војним тематиком. Основни проблем је био у томе што се преко друштвених мрежа раширила информација како је тај сајт врхунског кредбилитета, те да су информације које се на њему објављују скоро па божанска истина. Зато се од самог старта све оно што је она објављивала око „Крушика“ узимало у нашој јавности здраво за готово. Наша наменска индустрија је због њеног писања доживела озбиљан финансијски ударац, изгубила је одређена тржишта и без обзира што је касније установљено да је тај сајт подигнут 2019.године и да нема никакав кредибилитет, те да је очито направљен циљано да би се пласирале одређене информације које јесу праи „фејк њуз“, млеко је просуто. Наша наменска индустрија трпи последице ширења таквих лажних вести, а неке друге компаније наменске индустрије из земаља у окружењу добиле су тржиште које је покривао „Крушик“. Сви деманти нису уродили плодом, а враћање кредибилитета „Крушику“ очито ће дуго потрајати. Све у свему, као закључак овог писања, морамо схватити да медији нису више „седма сила“. Медији су се значајно попели на тој лествици, те се може рећи да су они заправо прва сила, јер пре свих војски они су ти који припремају терен. Друштвене мреже су озбиљан изазов за све безбедносне службе и у времену које нам предстоји биће још веће. Све што се проток информација буде убрзавао тако ће и изазови бити већи. Свет је одавно превазишао епитет „глобалног села“, већ је постао „глобална метропола“, а кроз њу у секунди протиче милијарде разноразних информација од којих само једна у датом секунду може бити врхунски опасна по безбедност неке државе. Препознати је и спречити њено ширење је врхунски изазов за сваку службу. Терористички напад можете да спречите тако што путем дојаве о његовом припремању можете да похапсите потенцијалне терористе. Човека који је у својој глави осмислио како да рашири лажну вест не можете. Његова лажна вест може да изазове потпуни хаос. Уосталом, италијански новинар који нам је недавно проширио вест да је умро Ратко Младић у Хагу нам је то најбоље показао. Медији више нису медији, они су најубојитије оружје.

Текст писаo за часопис „Одбрана и безбедност“.