Црногорска власт слави корону

Нико се пандемији корона вируса није обрадовао као црногорска власт. Мило и Душко бројали су последње часове у фотељама, с обзиром на гнев народа који је данима излазио на Литије изражавајући револт против антицивилизацијског закона о слободи вероисповести, а онда им је у спасоносном смислу по њих дошла епидемија ковида 19. Тако дођосмо до једне парадоксалне ситуације да када се читаво човечанство хвата за главу шта га је снашло, Мило и Душко у свој календар зла као црвено слово могу да упишу дан када је стигла корона у Црну Гору. Најпре зато што им је пружила прилику да се консолидују, а потом и како да осмисле нове пакости према Србији која им је ваљда крива зато што постоји.

Најновија пакост осмишљена је у кухињи Душка Марковића, старог удбаша и садашњег председника владе Монтенегра, који је преко свог билтена „Вијести“ пустио срамну информацију како је Србија наводно конфисковала три респиратора Црној Гори. Све то је послужило да остали монтенегрински медији поведу застрашујућу хајку против Србије, како би тамошњи режим по ко зна који пут јавности показао како сво зло овог света према приватној држави Мила Ђукановића долази из Србије. Насупрот злој Србији која плени респираторе унесрећеној Црној Гори, на другој страни званична Хрватска има емпатију према грађанима Црне Горе и она дозвољава да респиратори стигну на одредиште. Тако је бар јуче вођена оркестрирана злочиначка кампања осмишљена од стране црногорског режима.

Има ли бољег доказа да здравље људи у Црној Гори уопште не занима тамошње власти. Они ову пошаст која нас је све снашла користе за обрачун са Србијом, а посебно са свима онима који се осећају као Срби у Црној Гори, јер по логици коју режим пласира свако ко се осећа Србином и воли Србију је издајник, с обзиром да они креирају слику како Србија жели зло народу Црне Горе, јер не да респираторе. То што би без Србије готово све црногорске продавнице биле празне и што би рафови хватали паучину, јер нити НАТО, нити Европска унија, нису се претргли да макар мало помогну верним слугама, о томе Мило и Душко не желе ништа да кажу. Истини за вољу, готово сва роба у црногорским продавницама је из Србије. Од уља, брашна, шећера, млечних и кондиторских производа, хемије… Толико о „злој Србији“ која заплењује респираторе.

На крају, оно што је врхунски јадно је гађање у емоције људи. Добро знају Гебелси у црногорској власти да се народ за своје здравље највише плаши. Када свуда објавите лаж како „зла Србија“ спречава да дођу толико неопходни респиратори који би неком живот значили, онда таква информација по природи ствари изазива револт код обичног народа. Свесни да када прође пошаст око епидемије да их Литије поново чекају, као и одлучна борба народа против зла које више од тридесет година јаше грађане Црне Горе, прибегли су најпримитивнијем методу обрачуна са политичким неистомишљеницима и према суседној држави која их упрокос најбеднијим нападима хлебом храни. Ипак, онај ко болест користи себи за корист показује заправо колико је слаб. Режим у Црној Гори, колико год да слави корону, ипак мора да зна да му је дошао крај.

Црна Гора и Србија, то је једна фамилија!

Онлајн учење

Надам се да ми нико од мојих познаника, што оних који су моја генерација или горе доле нешто старији или млађи, неће замерати на мом признању колико око себе нисмо видели да се толико тога изменило, па и само учење. Да се разумемо, ја сам књишки човек, научен да само уз задњицом загрејану столицу и књигом испред себе може квалитетно да се учи. Ипак, очито је вирус корона морао да све нас некако погоди, па да схватимо да су наши потомци навикнути на сасвим другачије учење, али које је објективно веома успешно. То је то чувено онлајн учење.

Лично, ја преко интернета једва да неки краћи текст могу да прочитам. Навикао сам да озбиљне текстове читам испред себе. Међутим, данашње генерације готово и да не читају новине, а књиге гутају путем интернета. То је нешто на шта морамо да се привикнемо. Тешко да бих неког професора пет минута могао да слушам преко лап топа, али видим да моји клинци то третирају као нешто што је сасвим нормално. Пошто моји синови иду у школицу енглеског од своје треће године, а с обзиром на околности због пандемије часове одрађују тако што преко таблета слушају учитељицу, примећујем да одлично напредују и да су далеко заинтересованији него када су на часу. Такође, школска деца која своје обавезе сада обављају путем наставе преко РТС на основу онога што ми њихови родитељи говоре изгледа да су далеко заинтереованија и напреднија са градивом него када су на настави. Наравно, ово никако не значи да би школе требало затварати, али свакако значи да би наш наставни систем морао да се реформише, јер деца данас и пре него што крену у школу знају да користе и лап-топ и таблет, па ће систем морати њима да се прилагођава.

Оно што ме је изузетно пријатно изненадило је наш наставни кадар који је показао изузетну спремност да се врло брзо преоријентише на онлајн часове и да прилагоди програм. То додатно показује да ћемо систем морати да реформишемо, јер очито постоје наставници који су мимо свега пратили како се у свету одвија настава и како се унапређује. Овим путем желим да тим људима честитам на свему што чине, јер од изузетне важности је да нам ђаци не губе од наставе.

На крају, да не буде како заговарам промене, а да најпре себе нећу да мењам, прихватам овај изазов. Најпре, зато што сам неко ко иначе увек воли да учи, јер сматрам да се човек учи док је жив. Увек се трудим да завршим неки додатни курс или програм који ће ми допринети да најпре поправим и усавршим себе, а потом и посао којим се бавим. Отуда, мораћу да прихватам онлајн наставу и да се истој прилагођавам. Мада, ипак, без обзира на савремене токове- књига је ипак књига, док је интеракција са другим ученицима и наставником уживо ипак нешто што нема цену. У складу са тим апелујем на државу да пронађе неко средње решење које ће апсолутно унапредити учење наших ђака.

Писмо Србима којима је срце у Загребу

Дотична господо,

Опростите, али вама не могу да напишем оно „поштована“, чак и ако бих био принуђен да испуњавам форму. Једноставно, ви не заслужујете ама баш никакво поштовање, па ни то формално. Ви чак не заслужујете ни презир, јер и то би била нека емоција према вама. Ви не заслужујете ама баш ништа, јер ви и јесте ништа.

Вама се обраћам као ништавилима. Не због чињенице што ви аплаудирате у знак подршке Загребу. Људски је имати сажаљење за свачије муке. Мени је невиног света, посебно деце, увек жао. Ви сте ништавила из сасвим другог разлога, а он се састоји у томе да никада се нисте сетили да у знак подршке било шта организујете за толике страдале Србе, посебно оне Србе које побише и протераше преци ових којима сада кроз аплауз дајете подршку. Данас је годишњица НАТО агресије, а ви за 21 годину нисте се никада сетили било какав перформанс или било шта друго да организујете како би се одржало сећање на невино страдале ваше сународнике. Није вам срце никада било ни у Алексинцу, ни у Сурдулици, нити у Грделичкој клисури, нити икада искрено у згради РТС где невино страдаше људи на свом послу. Ово последње сте користили искључиво за политички обрачун са неистомишљеницима. Једнако, никада вам срце није било ни у Книну, нити у Петрињи, Обровцу, Бенковцу, нити било где широм Републике Српске Крајине коју са карте избрисаше преци и савременици ових којима дајете данас подршку кроз аплауз. Битно је да вам је срце код њих, што данас демонстрирате кроз графите по Београду, као што је такође битно да вам срце никада није било међу сопственим сународницима. Немам никакву дилему- ви жалите што сте се родили као Срби. Отуда, баш због тог вашег најпримитивнијег аутошовинизма искрено вас сматрам за ништавила. Хигијенски је са вама прекинути сваки контакт.

Туђи измет вам очито увек лепше смрди. Срамно је и скандалозно док шаљете срца ка Загребу да се не присетите да тамо у катедрали са које крст паде лежи зликовац попут Степинца. Срамно је и скандалозно да идете током лета да сунчате ваше задњице по хрватском приморју баш када они славе једино што имају- највећи злочин после Другог светског рата. Вама никада није сметало да вашу задњицу осунчате испод билборда на коме је фотографија прославе геноцидне акције каква је „Олуја“. Док путујете „Лијепом њиховом“ верујем да се никада нисте сетили да запалите свећу у Јасеновцу, највећем граду под земљом чији су „становници“ ваши сународници. Живе су их сахрањивали, очи и гркљаје им вадили, али вас то не занима. Ви дајете срце потомцима ових што су такве ствари чинили. Верујем док сунчате ваше задњице да уживате у тактовима Перковићевих песама, па ко зна, можда и запевате коју. Чисто да дате допринос слављењу највећих монструма које је свет упознао.

Да закључим, знам да ћете ме сада осуђивати где год стигнете. Прогласићете ме за најгорег. Искрено, ја се радујем томе. Била би ме стид и срамота да ме ви хвалите. Дистанцa коју правим између вас је таман таква да на вас гледам као на губу. Уз изразито гађење које према вама испољавам немам намеру чак ни да вас поздравим.

Одвратни остали и сви се вас гадили!

Владимир Ђукановић

народни посланик у Скупштини Србије.

Свето Причешће

Веома ме је изненадио страх од Светог Причешћа оних који не верују, као и њихови напади на оне који верују зато што се верујући причешћују. Напади су до те мере агресивни да их воде и поједини новинари и водитељи који иначе о овој теми не знају ама баш ништа. Посебно је скандалозно бацање дрвља и камења на нашу Свету Цркву, јер сваки од тих напада долази од људи који у себи не поседују ни мало Духа Светога и чије се поимање живота своди искључиво на материјално.

Свето причешће је једна од седам Светих Тајни. Она представља врхунац у љубави и сједињењу верника са Господом. Не уноси верник у себе обичан хлеб и вино, већ уноси тело и крв Христову, а то је најбоља заштита и лек од сваке болести. Ипак, разумљиво је да неверујућим људима то не допире до свести, као ни чињеница да не постоји ниједан забележени пример до сада да се неко заразио током Светог Причешћа. Напротив, баш је та кашичица која њима највише смета готово увек после обаљеног обреда била стерилна и о томе постоје озбиљни текстови који су највише у Русији публиковани. Разлог томе је управо сила Божија која је јача од сваког зла, па самим тим и од сваког вируса и бактерије. Ипак, да бисте у себи унели свете дарове морате да верујете. Отуда, онај ко искрено верује нема разлога за страх. Страх је само од Господа да Га не разгневимо нашим гресима.

Не бих улазио у то како је једна водитељка покушавала да докаже како наша Света Црква крши оно што је држава прописала везано за мере око ванредног стања. Најпре због чињенице зато што је баш она та која је правила прекршила, јер њену емисију коју уживо води одрађује баш у време полицијског часа, па се поставља питање како јој долазе и одлазе гости. Разумем, свако ће рећи па добила је посебну дозволу, јер ето у јавном је интересу правовремено информисање. Свакако, сложићу се са тим, али хајдемо даље. Пошто јој је веома битно да ли се држи одстојање приликом Свете Литиргује од два метра, а иначе верници стоје напољу, а не у Цркви (баш онако како је Патријарх и прописао), поставља се питање да ли њене шминкерке и фризерке док је спремају за емисију то раде са два метра одстојања и да ли носе маске. Да ли они што јој бубицу намештају у студију то раде са два метра одстојања и да ли јој организаторка са рукавицама додаје папире који су јој припрема за емисију. Знате, у тако ситна цревца можемо да идемо до крајњих граница, што наравно ником није циљ, али је срамно да баш такви прво нападоше Цркву, једино место где кроз молитву, покајање и причешће ми заиста себи дајемо најчвршћу заштиту.

Као верујући човек немам страх од Светог Причешћа. Напротив, обузима ме сваки пут велика радост ако заслужим Свете Дарове. Да, своју децу такође водим на Свето Причешће и учим их да воле Господа. Страх нека имају они којима је хедонистички живот приоритет. Они који своје време проводе по сплавовима и бесним дестинацијама. Нека страх имају они који у греху живе и који се Бога не плаше. Онај ко се Господа плаши тај се труди да живи смерно и он нема разлог за страх у овоземаљском животу. Све што нам се иначе ставља као зло пред нас је заправо наше искушење да се види колико смо у вери јаки. Уосталом, није нама зараза дошла из Цркве, већ је у Србију преко Милана ушла. У Милано свакако нико није ишао да узме Свете Дарове, већ је ишао у провод. Они који иду да се помоле, покају и да у себе унесу крв и тело Христово, они имају најлепшу и најјачу заштиту од самог Господа и од њих нема разлога нико да се плаши, као што ни они сами немају разлог да се плаше када прилазе Светом Путиру. Напротив, са радошћу то нека чине.

Организованост

Може да прича ко шта жели, па и да даје на стотине примедби, умесних или неумесних, али једну ствар не може да оспори- држава је положила испит у организованости када је у питању ванредно стање. У ситуацији када имамо приличан број неодговорних људи који не желе да поштују задате мере, а и о њима мора да се води рачуна, као и у ситуацији када се читава Европа распада, посебно њени здравствени системи, Србија може да добије апсолутну десетку за организацију. Посебно здравстеног система.

Крајње олако смо дрвље и камење бацали на наш здравствени систем. Најпогрдније смо умели да увредимо лекаре и медицинско особље увек се позивајући на западне земље како је тамо све сјајно организовано. Међутим, сада када је враг однео шалу видимо да је, објективно говорећи, Србија та која се најбоље од свих европских земаља организовала. Наши лекари, као и комплетно медицинско особље и сви остали који раде у нашим домовима здравља и здравственим центрима, показали су невероватно висок степен знања и организованости и то са десет пута мање средстава од било које западне државе. Ако је нешто вратило поверење у наш здравствени систем то је ова пандемија, јер је показала да имамо сјајне стручњаке.

Лекари су свакако тренутно највидљивији, међутим мора се бити искрен и рећи да у држави све функционише беспрекорно. Пекари, војска, полиција, просвета, ватрогасне службе… Све је на највишем могућем нивоу. Суштина је у организацији, а руку на срце држава се заиста врхунски припремила. Уосталом, сви смо били скептици по питању онлајн наставе, а већ сада можемо слободно да кажемо да је она организована на највишем могућем нивоу за тако кратко време. Ђаци су консантно усмерени ка обавези да уче и да активно прате наставу, што ће вам свако од родитеља потврдити, тако да практично, осим интеракције која јесте веома битна, они од градива неће изгубити апсолутно ништа. Све похвале за наше просветаре који су доказали колико воле свој посао и колико су посвећени.

Осим првог дана по проглашењу ванредног стања када је по природи ствари завладала паника и самим тим кренула масовна куповина свега и свачега по продавницама, већ сутрадан држава је смирила ту панику и заиста у нашим продавницама има свега. Снабдевеност је веома добра, а Богу хвала вођено је рачуна о залихима за не дај Боже. Очито се домаћински управљало и то је за сваку похвалу. Судећи по кадровима неких западних земаља за које смо мислили да су далеко напредније у свему од Србије, то се не би могло рећи.

Србија је положила испит. Остаје само да до краја будемо дисциплиновани, јер и на овом примеру показано је да смо дисциплина доводи до резултата. Србија није ноншалантно приступила епидемији корона вируса, јер је очигледно неко озбиљно испратио ситуацију у Кини. У складу са нашим могућностима и капацитетима реаговали смо десет пута боље него било која напреднија западна држава и тиме смо дали до знања да ово није неозбиљна држава, већ напротив да од нас имају много што шта да науче.

Све ово пишем како бих замолио сваког ко ово прочита да више никада без разлога не баца дрвље и камење по својој земљи. Покушајмо да будемо рационални, јер у оваквој невољи, која ће се свакако у наредним данима развијати, ми ипак морамо да будемо објективни и да кажемо да је Србија земља сјајних људи и стручњака. Способни смо да одговоримо најтежим задацима и понављам, од нас многи имају шта да науче. Уосталом, ми смо народ Светог Саве, Владике Николаја Велимировића, Светог Јустина Ћелијског, Николе Тесле, Михајла Пупина, Милутина Миланковића и да не набрајам даље. Такав народ не може да пропадне, осим ако сам себе не уништи константним безразложним ружењем себе.

Живела Србија!