Народ вером побеђује

Било је дивно јутрос на Светој Литургији у Цркви Светог Василија Острошког на Бањици. Црква пуна верника који у срцу и души носе истинску веру у Христа и са њом се храбро боре против пошасти короне вируса. Та слика ме је охрабрила и осећао сам се пресрећно. Људи нису у паници, окупљају се у Божијем храму дубоко свесни са чиме се човечанство и наша Отаџбина суочавају. Нико није уплашен, јер у себи каже- имам веру и вером се борим!

Искрен да будем, мислио сам да ће паника бити већа, јер толико се лажних вести ширило. Ипак, није тако. Народ захтева дисциплину, моли се и људи храбре једни друге. Без страха прилазе Светом Путиру дубоко свесни да су тело и крв Христова јачи од сваког вируса и сваке бактерије. После Литургије нико не иде да ужива у викенду, већ иду својим кућама да се припреме за тешке моменте који нам наступају. Поносан сам на народ који припадам, јер је показао у највећој мери да није подложан паници. Колико год да имамо неодговорне људе који су првог дана опустишили продавнице и апотеке како би правили залихе, ипак већ после два дана све се унормалило и људи разумеју шта се збива.

Поносан сам и због великог броја људи који се јављају да финансијски помогну ако буде потребно да се купе респиратори или друге неопходне медицинске потребштине. Поносан сам јер су ме млади људи контактирали да питају како могу волентерски да се ангажују и да тако дају свој допринос Србији у овој тешкој борби. То је она Србија, саткана у искреној вери и жељна јединства и слоге. Она коју нажалост само несрећа споји, али која постоји у свима нама.

Порука председника Србије да пораз није опција је фантастична порука. Пораз никада није и не сме да буде опција за Србију. Жао ми је што је један политичар из опозиције покушао да искористи ову муку и да пласира лажне информације око формирања наводног кампа за заражене подно Авале поставивши фотографије монтажне пољске болнице у Италији. Питам се да ли је полудео када чини такве нељудске потезе. Како очекује да му било ко верује у нешто што изговори када је спреман на овој муци да скупља поене и да лаже.

Србија је добро одговорила и припрема се за жестоку битку која нам следи. Одговорила је добро и држава, али и народ на који сам посебно поносан. Чврста вера нас држи. Пораз није опција!

Живела Србија!

Вирус спаса Савеза за Србију

Када ти ништа од руке не иде, а ти се онда уздај у епидемију.

Отприлике ово би могао да постане нови слоган Драгана Ђиласа и осталих политичара у покушају окупљених у ономе што је још увек остало од Савеза за Србију. Схвативши да им прича око бојкота не иде никако, те да их готово сви напуштају, јер ако ништа а оно у својим локалним срединама хоће да изађу на изборе, ова занимљива дружина почела је да се узда у одлагање избора због пандемије корона вируса. Читајући вести и саопштења по порталима који су под њиховом контролом може се стећи утисак да они готово са усхићењем доживљавају сваку нову вест која би могла да подигне панику међу људима и да натера власт да заказане изборе одложи. Иде се дотле да се чак инсистира да је сам председник Србије заражен корона вирусом, јер се у Вашингтону поздравио са сенатором који се опет претходно поздравио са неком особом за коју је потврђено да има корона вирус. Чини ми се да би их невиђена срећа обузела уколико би заиста Вучић био заражен овим вирусом, јер када политику немаш, а самим тим немаш грађанима било шта да понудиш, онда ти ништа друго не преостаје него да се радујеш потенцијалној несрећи онога који је бољи од тебе.

Наравно, чињенице о самом вирусу више никог не интересују. Чак ни чињеница да је у неким ранијим епидемијама које су се збивала када су ови што данас оптужују за све и свашта били власт било 137 смртних случајева. Ипак, тада је постојала нека нормална опозиција којој није падало на памет да оптужује било кога у власти зато што је настала епидемија од које се далеко моћније светске државе нису могле лако да заштите. Елем, корона вирус је објективно мање опасан од вируса грипа, али је проблематичан зато што за њега не постоји лек, што свакако код народа изазива панику и зебњу. Отуда је овај вирус буквално разорио многе светски моћне економије. Ипак, нигде у свету ниједна политичка структура не користи ову муку и несрећу за свој политички бенефит, што на жалост у Србији очито није случај. Овде је некима корона вирус добро дошао да покрену кампању притиска да се избори одложе, јер то им је једина сламка спаса да опстану у политичком животу. Зато ћемо у наредном периоду имати најгоре подизање панике оличено у свесном пласирању дезинформација. Чињенице, као што већ написах, никога неће занимати. Што би народ рекао- тим горе по истуну.

Оно што посебно читаву ову гунгулу чини додатно сулудом биће вређање сваког лекара специјалисте уколико изађе на мале екране и каже да нема разлога за панику. Онај ко се дрзне да умирује јавност нека се у старту припреми за медијског тополог зеца, јер биће означен као Вучићев бот. Живи били па видели, али тим људима ће се доводити у питање стручност, како су стекли диплому, а биће и коментара да су та места заслужили јер су то „Вучићеви и Златиборови лекари“. Лудило када узме маха, оно нажалост тешком муком се зауставља.

Отуда, апелујем на људе да пажљиво прате шта им сопштавају надлежни државни органи, као и Светска здравствена организација. Саветујем им да што мање читају бомбастичне наслове и да уколико буде потребе, а верујем да у потенцијално ванредним околностима свако има довољно савести шта му је чинити, одазову се на позив државе да помогну. Далеко моћније државе од нас, попут Италије рецимо, Јужне Кореје, Ирана, па и Кине најпре, суочиле су се са последицама ове епидемије. Италија можда и понајвише, јер је очито смртност у тој земљи највећа. Ми смо, Богу хвала, за сада добро кренули са управљањем ове кризе, слушамо савете Светске здравствене организације и боримо се. Оно што је најбитније, паника се никако не сме ширити, већ се о овом вирусу морају знати чињенице. Чињеница је да је он по свим показатељима мање опасан од вируса грипа, али је проблематичан јер за њега још увек нема лека. То је оно што највише изазива забринутост, посебно код старијих особа које могу да буду смртно угрожене. Зато сам згрожен да ову муку и несрећу неко може да користи за своје политичке поене.

Фуј!

Пропитивати председника државе

Кажу да од њега влада страх. Кажу неки да он прогања новинаре и да зато новинари не смеју да га питају ништа што њему није по вољи. Боже драги, какви лажови.

Садашњег председника државе познајем скоро 25 година. Свашта сам прошао учећи заједно са њим и уз њега како се бавити политиком. Толико пораза, опорављања од пораза и толико победа у којима си морао да научиш како еуфорију сузбијеш. Тако је то у политици. Основна ствар коју сам од њега научио је да не смеш у политичким дуелима да имаш страх и да слободно питаш на сваком месту шта желиш, али да то има одређену аргументацију. Тада ћете сваки противник поштовати.

Желео сам да му гостовање код мене буде једно од најтежих. Да има на уму како постоје одређени проблеми које ми који гласамо за њега видимо, са којима се свакодневно суочавамо, а немамо где људски да се обратимо. Напади који су у медијима усмерени према њему су углавном са оне либералне стране, што бих ја неретко назвао антидржавне. Оно што му замерамо ми који се поносно изјашњавамо као српски националисти је нешто сасвим десето. Са тим примедбама нема где да се суочи, јер за нас нема места у мејнстрим медијима. На те примедбе није лако одговарати, јер оне су суштински уперене од оних којима је Србија на срцу и који би све дали за ову земљу. Зато у емисије које водим неретко функционери Српске напредне странке, част изузецима које веома ценим, неће да дођу. Они су све сами великани, за њих је резервисан Пинк, Прва, Хепи, а не тамо неки мали Коперникус. Величина Вучићева је у томе што је дошао као председник државе на Коперникус и што је храбро слушао примедбе, па неретко и није могао да одговори, али је стоички трпео те ударце. Додатно је показао да је човек од крви и меса, сасвим обичан као и сви ми, спреман да чује народне вапаје и да се храбро суочи са истинским народним проблемима. Капа доле председниче.

Председник Србије је могао да чује како је народ киван на правосуђе, па и сам да призна да нам је оно у ужасно лошем стању и да је ту он немоћан, као што иначе јесте. Признао је, што нико до сада није, да оно што је дозвољено Јупитеру, волу није, мислећи да оно што САД могу да чине у одбрани свог суверенитета, посебно у сегменту економије, једна мала Србија не може. Заправо, председник државе нам је признао да сви заједно морамо да се боримо за што већи суверенитет Србије и да много моћније државе на свету то такође чине. На крају, храбро је признао да је грешио у одабиру кадрова у Влади и да ће вероватно и у будуће грешити, јер заиста ко ради тај и греши, али је поента у посвећености коју народ мора да види. Никог од нас који Србију носи у срцу неће нападати председника државе око „Крушика“ како би се додатно срубила наша наменска индустрија, како је иначе чињено у свим нападима пролибералник кругова по основу те теме. Сви медијски напади су били срачунати да се „Крушик“ обезглави и да изгуби тржиште, јер је циљ био да се наша наменска индустрија унереди. Ми ћемо га нападати зашто се напад није спречио и зашто се на време нису уочиле грешке руководства, те у складу са тим зашто се не чине додатне активности да се „Крушик“ подигне и врати своје тржиште, јер је у државном интересу да „Крушик“ ради и да продајемо наоружање. То је та разлика у приступу. Сваког српског родољуба занима да се држава развија и да будемо што снажнији, док ове што харају медијском и твитер сценом занима да се држава сруби и да се они врате на власт како би је оглодали до краја.

Зато, без обзира на сијасет замерки према свему што садашња власт чини, а чији сам њен део, свакако ћу гласати за Српску напредну странку, јер је води човек који нема пардона да се суочи са озбиљним приговорима и да их решева. Најпре је време да то покаже у странци коју води. Судећи по листи Српске напредне странке за парламентарне изборе озбиљно се почело са освежавањем редова у Српској напредној странци. Но, верујем да и тога не би било да сви ми који волимо ту странку и Србију нисмо озбиљно алармиали јавност, а он је то добро схватио и тиме показао да разуме народ. Вратићу се на почетак текста- слободно га питајте колеге новинари, слободно га черечите, али да то буде поткрепљено аргументацијом. Он то цени више него ишта.

Господ се враћа у руски устав

Читав век је морао да прође како би се исправила ужасна комунистичка неправда нанета великом руском народу после Октобарске револуције. Тадашње нове власти умисливши да су вође Револуције богови који земљом ходају, силом су истеривали Православну веру из Руса. Током своје владавине говори се да су комунисти уништили око 95 одсто православних храмова у Русији. Богу хвала, томе је дошао крај који би могао да значи чврсту обнову духовног идентитета братског руског народа, јер без обзира што је данас Русија поново велика сила, Владимир Путин схвата колика је неопходност да се ради на духовној компонентни народа која је управо као последица комунистичког поретка значајно пала.

Враћање Господа у Руски Устав је снажна порука Руске државе. Народ који је имао једног Светог Серафима Саровског, Светог Јована Кроноштанског, Светог Владимира и Светог Александра Невског, величанствену свету породицу Романов, јасно је да је то народ кога Господ милује и свако одрицање од Господа је велики грех. Кроз читав век угњетавања Православља у Русима, Бог је чувао руски народ. Притајено, уз упаљену свећу и кандило, руски човек се Бога није одрицао, а данас је дошло време да га опет стави као свог јединог предводника. Уставна норма настала као лични амандман руског председника Владимира Владимировича Путина гласи- „Руска Федерација, обједињена хиљадугодишњом историјом, чувајући сећање на претке који су нам преносили идеале и веру у Бога, као и континуитет развоја руске државе, препознају њено историјско јединство“. Јасно је да је Путинова визија будућности Русије управо у снажној повезаности Цркве и државе, што је за сваку похвалу.

Дивно је видети за велике празнике руског председника како присуствује Светој Литургији и како се причешћује. Дивно је имати на челу државе верујућег председника. Време је и да Србија полако скине страх од атеистичких окова и да се јасно назначи што већа повезаности наше свете Цркве и државе. Помало дегутантно звучи када се све од појаве вишестраначја сви наши председници ваде на причу како се увек мора изаћи у сусрет и атеистима, па зато никако не смемо активније да укључимо Цркву око важних државних питања. Напротив, грех је према Цркви то чинити, јер Црква је ову државу и стварала, а Бога ми и очувала, као и сам народ. Кад год смо били окупирани и кад год смо најтеже моменте историјске преживљавали, Црква нас је сабирала и сведочила о нашем постојању и величанственој историји. Отуда, лично се залажем да када већ имамо химну „Боже правде“ да се и у нашој Уставној преамбули уведе помињање Господа. Баш као што је то Путин веома лепо учинио код Руса.

Како радили, тако нам и Бог помогао!

Равноправне или обесправљене

Нисам својој супрузи купио ништа за осми март, нити сам јој честитао. Вероватно ћу сада у очима многих жена испасти нечовек, мушки шовиниста и неко ко не поштује жене. Међутим, баш напротив. Баш сам тако највише испоштовао своју супругу, јер ако неко не подноси тај антихришћански „празник“ то је баш она.

Богу хвала када ме је погледао и за супругу ми одредио верујућу жену. Најдивнију супругу и најбољу мајку. Богу хвала, ево већ четврто дете чекамо. И верујте ми на реч, никада неће рећи да су јој деца мучење, да је то терет, ужасан посао, нити да је обесправљена. Напротив, када у кући постоји љубав и слога ништа није тешко. Зато је нама празник сваки дан, а посебно недеља када сви заједно идемо на свету литургију.

Празник жена су материце. Празник жена су обележавање имена великих жена светитиљки, попут наше српске Свете Анастасије, супруге Стефана Немање и мајке Светог Саве, затим попут Свете Петке, Светке Ксеније Патроградске, Свете Матроне, Свете кнегиње Милице или Свете Јефимије… Све су то дани жена и то великих жена. Ниједна од њих се није жалила кроз бесмислене приговоре о наводној неравноправности која свакако да постоји, али данас се она претвара у систем како разарати породицу. Богу хвала, моја супруга је нашој ћерки сјајан узор и учи је да јој узори буду поменуте велике жене које су својим животом и праведношћу показале и доказале шта је истински исправан живот једне жене хришћанке. Уосталом, није ли лепше учити ћерку да јој узор буде Милунка Савић него Клара Цеткин. Највећи борац за равноправност је баш била Милунка Савић, јер је својом делом показала колико су жене добри и храбри војници и колико су одане отаџбини.

Зато, драге моје сестре, празнујмо оно што нам је Бог дао да празнијујемо као истински празнике. Маните се празних и лажних обележавање нечега што никакве везе са Духом Светим нема. Жена је стуб куће. Ослонац без кога је мушкарац нико и ништа. Она је та која носи породицу и њена улога у друштву је прелепа. Данашње приче о неравноправности немају за циљ да жене заиста стекну некакву равноправност, јер равноправност која им се намеће их суштински води у обесправљеност. Док сам жив нећу пристати да жена буде физички радник, јер нема физичку конституцију мушкарца, а данашње приче о и кампање за равноправност је баш ка томе воде. Поента данашњих кампања о неравноправности имају за циљ да разарају породице. Да се улога мушкарца и жене од куће, па до посла, обесмисли. На то не пристајем. Богу хвала ни моја супруга. Богу хвала на то не пристаје ни сав верујући свет.