Тиха већина и изборни цунами

Не волим велике речи, а посебно не волим да се осионо понашам над пораженим. Заправо, учен сам и васпитан у духу народне пословице- „У добру се не понеси, у злу се не понизи“. Свакако, драго ми је што смо однели невероватну изборну победу. Победу која није виђена од почетка вишестраначја и која је на неки начин показала да Србија заиста гласа за опцију која има пре свега великог лидера, али и опцију која нуде нешто. Срби не воле да гласају против, већ воле да гласају за.

Српска напредна странка ипак нема разлога за велико славље. Напротив, има разлога за велике бриге, јер народ је указао до сада невероватно поверење и тражи од ње да у потпуности преузме одговорност. Нама у Српској напредној странци то мора да буде јасно. Нема више позивања на то шта су неки други раније радили, јер сада тих других више нема. Отишли су у пензију или у историју. Народ сада гледа у нас.

Део опозиције који је бојкотовао изборе суштински ништа није разумео колику нам је корист учинио. Најпре, њихов бојкот се није ни осетио, јер на изборе је изашло више од половине уписаних бирача. Небитно је и да је којим случајем и био неки проценат испод 50 одсто, суштина је у томе да се њихов неизлазак на изборе није ни приметио, што је јасан показатељ да је њихово поверење у народу равно нули, а да су једино гласни у медијима и на друштвеним мрежама. Она тиха већина не проводи време на твитеру, већ ради и згражава се над оним што опозиција чини. Они људи дочекају изборе и тада покажу шта желе. Уосталом, главни показатељ њиховог фијаска, а са друге стране огромног добитка за Српску напредну странку, је чињеница да су напредњаци, за неверовати, у односу на претходне парламентарне изборе, уз сада мању излазност, добили нових преко 200 000 бирача. Тиме су демантовали све могуће будалаштине да више немају нови резервоар гласова. Напротив, рад на терену је једино мерило, а њега СНС веома гаји за разлику од нерадника из опозиционих редова.

Свакако, сада су кренуле теорије завере о покраденим изборима, о манипулацијама и слично. Исти оркестар исту песму свира сваки пут. Сви су им други криви за њихов неуспех до њих самих. Они су ваљда безгрешни. Елем, на самим бирачким местима сви други су имали више контролора од СНС, али и у самој РИК СНС нема већину. Према томе, приче о неправилностима су бесмислене, што су иначе потврдиле и све могуће организације које су изборе пратиле. Да ли се неком допада изборни резултат и да ли је он криза демократије, то је већ теоријска расправа, мада никада се народна одлука не може сматрати кризом демократије. Посебно је смешно позивање на легитимитет због излазности, јер рецимо на председничке изборе 2004.године када је Тадић победио Николића и у првом и другом кругу изашло је мање бирача него на ове парламентарне изборе, па нико Тадићев легитимитет није доводио у питање. Да не говорим о локалним изборима у Београду када је Богдановић за длаку победио Вучића, јер то су избори где је излазност у Београду била једва око 40 одсто, па нико није оспоравао легитимитет Богдановићу. Уосталом, да је била већа излазност, с обзиром на тренд увећања гласова СНС, Вучић и друштво имали би још већи проценат и број гласова.

Кључни проблем бојкоташке опозиције је у томе што они не виде себе, не сагледавају своје грешке, не нуде програм и изнад свега су нерадници. Док је њих таквих какви су, Вучић заиста може мирно да спава и да настави из избора у изборе да им држи лекције. Они њему нису никаква опасност. Опасност по Вучића и друштво врема од политичких неприлика које ће снаћи ускоро Србију, јер ту је потребно да се СНС покаже максимално одговорном. Такође, велика опасност прети и из редова саме СНС због незајажљивих апетита и амбиција њених кадрова, посебно сада ако осете да могу да буду бахати због оваквог изборног резултата. Ипак, да будемо искрени, народ је Вучићу пружио између осталог оволику подршку баш да би у својим редовима са таквима раскрстио. Ово му је прилика коју не сме да пропусти.

Како буде радио, тако му Бог помогао.

Advertisements

Јужни ветар

Јужни ветар

Далеко од тога да сам филмски критичар. Све што у животу имам везано за филм је чињеница да ми је отац био филмски продуцент, а ја волим да гледам филмове. Посебно документарне. Но, то сада није битно. Усудио сам се да напишем одређени осврт на филм, односно серију, „Јужни ветар“. Ко буде прихватио оно што пишем, хвала му, ко не буде, опет хвала му. Ето, желео сам да се мало покрене одређена полемика.

Остварење као што је „Јужни ветар“ реално је одлично одрађено, бар по укусу мене као неког просечног и лаичког гледаоца. Прича је сасвим на месту, реална, има сјајан заплет, има своје јунаке (позитивне или негативне како ко жели да тумачи Баћу и Мараша). Глумачка постава је такође сјајна, а Биковић је посебно бриљирао. Лично, опет наглашавам по мом лаичком гледишту, Биковић је данашњи предводник млађег таласа српских глумаца који је унео преко потребну озбиљност у глуму. Годинама ме је ужасно нервирало што се инсистирало на томе да се снимају филмови где си кроз вулгарности, псовке и посебно кроз пљување сопствене земље и народа постајао „врхунски“ глумац у Србији. Биковићева појава је то из корена изменила.

Вратимо се „Јужном ветру“. Као што рекох, филм, уједно и серија, су одлични. Ипак, постоји нешто што ми веома смета у новијим српским остварењима, посебно када је радња везана за тзв.црну хронику. Исти случај је био и са одличном серијом „Убице мог оца“, па и са „Државним службеником“. Наиме, приметно је да смо доста преузели тзв.холивудску мантру акционих филмова и серија у којима гине маса неких људи (најчешће оних који раде за неког газду криминалца) и према којима имамо однос као да су ствар, а не људска бића. О томе је иначе својевремено говорио Никита Михалков када је објашњавао круцијалну разлику између америчког и руског филма. Наиме, у америчким филмовима људи масовно гину по улицама у оружаним сукобима гангова или у неким ратним остварењима, попут филма „Рамбо“. На све погинуле гледа се као да су ствар која се мора неутралисати. У руском филму, сходно православном схватању човека, тако нечег нема. Ту се ипак цени људски живот и човек се, какав год да је зликовац, најпре посматра као Божије створење које има своју душу. Када бисмо пребројали мртве у „Јужном ветру“ видели бисмо да је то један озбиљан помор људи страдалих у пуцачинама зараћених гангова. Не кажем да тога нема у реалности, али нисам сигуран да у реалним мафијашким сукобима нема никаквог сажаљења према оном са којим си до пре пар секунди пушио цигарету или попио пиће. Слажем се, код мафије емоције су искључене, али немогуће је чак и код таквих људи да немају ни грам жала према „колеги“ из ганга и да се посао исте секунде наставља као да се ништа није догодило.
Оно што такође боде очи је лакоћа убијања. Немам никакву дилему да је човечанство у много чему изгубило на људскости. Тешко је од професионалног убице очекивати емоцију према мети. Ипак, да је тако лако убити не би се читаве докторске тезе писале на тему романа „Злочин и казна“ Фјодора Михајловича Достојевског. Психолошки портрет Родиона Романовича Раскољникова који се због свог сиромашног живота и великих амбиција као студента права одлучује да убије Аљону Иванову, омражену старицу која се бави израбљивањем људи и лихварењем. Све оно што он пролази после тог чина, ево после скоро век и по тема је за размишљање и за научне радове. Посебно код нас који смо васпитани у Православном хришћанском духу, убиство нема никакво оправдање, јер само Господ може да ти одузме живот, с обзиром да ти га је Он и дао. Отуда, та лакоћа убијања преузета из холивудских остварења, убеђен сам да би требало да „смањи доживљај“ у нашим филмовима и серијама. Можда би требало пробати са другачијим погледом на човека, па био он и најгори криминалац.
На крају, желео бих да прокоментаришем и потенцијални проблем који се код младих може јавити после гледања ове серије. Мараш и Баћа су постали јунаци младе популације. Њихов живот, атрактивне девојке, брза колс, адреналин на све стране, кокаин, лака лова… Овакво замишљање живота које би неки клинац могао да стекне дивећи се Марашу и Баћи одвешће га ка амбису. Зато би овакве серије морале мало пажљивије да се раде, са поруком да се криминал никако не исплати и да је уколико уђеш у криминал једино сигурно да ћеш кад тад изгубити главу. Наш народ лепо каже да ко се мача лати, од мача и страда. Зато је улазак у свет криминала заправо сигуран улазак једном ногом у гроб. Друга нога кад тад придружиће се у иловачи, јер водораван положај вас неће заобићи.
Са једном чињеницом ипак морам да се сложим, мада је она слабо потенцирана, али се из авиона види шта је била намера. Да, баш је тако, колико год да си велики мафијаш изнад тебе постоји неко већи. Тај већи је држава, односно поједине државне структуре које у готово свим земљама на свету постоје и руководе одређеним процесима из сенке. Они су увек присутни, каква год власт да дође и све ове велике мафијаше и њихове гангове они измишљају. Бићеш велики мафијаш колико ти те структуре допусте да се рашириш, а када претераш нестаћеш и бићеш замењен са неким „новим клинцима“. Ту се поново враћам на тезу да у свету кримимала једино вам загарантована хладна рака, јер или ћете страдати у обрачуну на улици или ћете бити замењени када више не будете потребни. Сви су подложни замени, од Голуба, преко Ступара, па и на крају самог Мараша. Уместо њих доћи ће неки нови Голуб, нови Ступар у полицији или Мараш на улици за дистрибуцију кокаина. Само се они који руководе свима њима, а то су ликови из тзв.дубоке државе не мењају. Чак ни када се промени власт.
Мислите о томе.

Кажу живот је стао?

Кажу, живот је стао. А, шта је то тачно стало? Пословни састанци? Испијање еспреса? Напоран рад? Јурњава, пословни састанци и ручкови? Бескрајни шопинзи?

Не, пре бих рекао да је живот почео: родитељи су са децом, коначно. Супружници заједно. Млади брину о старијима. Разговара се уживо, а не преко екрана. Чита се, поново мирише папир по кућама. Кафе се испијају, уместо да се ексирају у журби. Трпеза се преселила са киоска брзе хране за породични сто. Опет. Као некад.

Господ никада не даје већи крст од онога који можемо понети и поднети. И никад га не даје без разлога. Да, здравље нам је угрожено, да није пријатно, са једне стране. Али, са друге, сада смо као наркомани којем је виша сила избила шприц из руке: имамо шансе да се разболимо, на кратко, али много већу да оздравимо, трајно. Духовно.

И да се опет окренемо вери. Само њена снага проклетство мења у благослов. Преобликује га, побеђује.

Верујте, браћо и сестре. Можда нам је баш ово требало да опет будемо људи, да опет будемо стадо Светог Саве, а не Ајфона и Парова.

Проф Јован Катић

Народ вером побеђује

Било је дивно јутрос на Светој Литургији у Цркви Светог Василија Острошког на Бањици. Црква пуна верника који у срцу и души носе истинску веру у Христа и са њом се храбро боре против пошасти короне вируса. Та слика ме је охрабрила и осећао сам се пресрећно. Људи нису у паници, окупљају се у Божијем храму дубоко свесни са чиме се човечанство и наша Отаџбина суочавају. Нико није уплашен, јер у себи каже- имам веру и вером се борим!

Искрен да будем, мислио сам да ће паника бити већа, јер толико се лажних вести ширило. Ипак, није тако. Народ захтева дисциплину, моли се и људи храбре једни друге. Без страха прилазе Светом Путиру дубоко свесни да су тело и крв Христова јачи од сваког вируса и сваке бактерије. После Литургије нико не иде да ужива у викенду, већ иду својим кућама да се припреме за тешке моменте који нам наступају. Поносан сам на народ који припадам, јер је показао у највећој мери да није подложан паници. Колико год да имамо неодговорне људе који су првог дана опустишили продавнице и апотеке како би правили залихе, ипак већ после два дана све се унормалило и људи разумеју шта се збива.

Поносан сам и због великог броја људи који се јављају да финансијски помогну ако буде потребно да се купе респиратори или друге неопходне медицинске потребштине. Поносан сам јер су ме млади људи контактирали да питају како могу волентерски да се ангажују и да тако дају свој допринос Србији у овој тешкој борби. То је она Србија, саткана у искреној вери и жељна јединства и слоге. Она коју нажалост само несрећа споји, али која постоји у свима нама.

Порука председника Србије да пораз није опција је фантастична порука. Пораз никада није и не сме да буде опција за Србију. Жао ми је што је један политичар из опозиције покушао да искористи ову муку и да пласира лажне информације око формирања наводног кампа за заражене подно Авале поставивши фотографије монтажне пољске болнице у Италији. Питам се да ли је полудео када чини такве нељудске потезе. Како очекује да му било ко верује у нешто што изговори када је спреман на овој муци да скупља поене и да лаже.

Србија је добро одговорила и припрема се за жестоку битку која нам следи. Одговорила је добро и држава, али и народ на који сам посебно поносан. Чврста вера нас држи. Пораз није опција!

Живела Србија!

Вирус спаса Савеза за Србију

Када ти ништа од руке не иде, а ти се онда уздај у епидемију.

Отприлике ово би могао да постане нови слоган Драгана Ђиласа и осталих политичара у покушају окупљених у ономе што је још увек остало од Савеза за Србију. Схвативши да им прича око бојкота не иде никако, те да их готово сви напуштају, јер ако ништа а оно у својим локалним срединама хоће да изађу на изборе, ова занимљива дружина почела је да се узда у одлагање избора због пандемије корона вируса. Читајући вести и саопштења по порталима који су под њиховом контролом може се стећи утисак да они готово са усхићењем доживљавају сваку нову вест која би могла да подигне панику међу људима и да натера власт да заказане изборе одложи. Иде се дотле да се чак инсистира да је сам председник Србије заражен корона вирусом, јер се у Вашингтону поздравио са сенатором који се опет претходно поздравио са неком особом за коју је потврђено да има корона вирус. Чини ми се да би их невиђена срећа обузела уколико би заиста Вучић био заражен овим вирусом, јер када политику немаш, а самим тим немаш грађанима било шта да понудиш, онда ти ништа друго не преостаје него да се радујеш потенцијалној несрећи онога који је бољи од тебе.

Наравно, чињенице о самом вирусу више никог не интересују. Чак ни чињеница да је у неким ранијим епидемијама које су се збивала када су ови што данас оптужују за све и свашта били власт било 137 смртних случајева. Ипак, тада је постојала нека нормална опозиција којој није падало на памет да оптужује било кога у власти зато што је настала епидемија од које се далеко моћније светске државе нису могле лако да заштите. Елем, корона вирус је објективно мање опасан од вируса грипа, али је проблематичан зато што за њега не постоји лек, што свакако код народа изазива панику и зебњу. Отуда је овај вирус буквално разорио многе светски моћне економије. Ипак, нигде у свету ниједна политичка структура не користи ову муку и несрећу за свој политички бенефит, што на жалост у Србији очито није случај. Овде је некима корона вирус добро дошао да покрену кампању притиска да се избори одложе, јер то им је једина сламка спаса да опстану у политичком животу. Зато ћемо у наредном периоду имати најгоре подизање панике оличено у свесном пласирању дезинформација. Чињенице, као што већ написах, никога неће занимати. Што би народ рекао- тим горе по истуну.

Оно што посебно читаву ову гунгулу чини додатно сулудом биће вређање сваког лекара специјалисте уколико изађе на мале екране и каже да нема разлога за панику. Онај ко се дрзне да умирује јавност нека се у старту припреми за медијског тополог зеца, јер биће означен као Вучићев бот. Живи били па видели, али тим људима ће се доводити у питање стручност, како су стекли диплому, а биће и коментара да су та места заслужили јер су то „Вучићеви и Златиборови лекари“. Лудило када узме маха, оно нажалост тешком муком се зауставља.

Отуда, апелујем на људе да пажљиво прате шта им сопштавају надлежни државни органи, као и Светска здравствена организација. Саветујем им да што мање читају бомбастичне наслове и да уколико буде потребе, а верујем да у потенцијално ванредним околностима свако има довољно савести шта му је чинити, одазову се на позив државе да помогну. Далеко моћније државе од нас, попут Италије рецимо, Јужне Кореје, Ирана, па и Кине најпре, суочиле су се са последицама ове епидемије. Италија можда и понајвише, јер је очито смртност у тој земљи највећа. Ми смо, Богу хвала, за сада добро кренули са управљањем ове кризе, слушамо савете Светске здравствене организације и боримо се. Оно што је најбитније, паника се никако не сме ширити, већ се о овом вирусу морају знати чињенице. Чињеница је да је он по свим показатељима мање опасан од вируса грипа, али је проблематичан јер за њега још увек нема лека. То је оно што највише изазива забринутост, посебно код старијих особа које могу да буду смртно угрожене. Зато сам згрожен да ову муку и несрећу неко може да користи за своје политичке поене.

Фуј!