Најтежа битка

Решио је Вучић многа тешка питања или их је у најмању руку окренуо у потпуности или добрим делом у српску корист. Проблем фискалне консолидације, враћања поверења у Србију као сигурног партнера у свету, проблем Косова и Метохије, бројни регионални изазови, промена свести код народа да морамо више да радимо… Све су то озбиљни државни проблеми са којима се он највећим делом изборио. Ипак, оно што је недавно прокламовао, а тиче се борбе против мафије, биће му најтежи изазов у коме ће или страдати или изаћи као озбиљан победник. Средине нема, јер са мафијом се компромис не прави.

Разумем, многи ће сада да ми замере зашто сумњам у успешност најављене борбе са мафијом, јер увек је важило правило да нико није јачи од државе. Слажем се са тим, али то се односи само у ситуацији када су држава и мафија две супротстављене стране. У нашем случају то баш и није тако. Мафија о којој је Вучић говорио је озбиљна паралелна државна структура, веома наслоњена на бројне државне ресурсе, неки од њих су везани баш за оне државне структуре које би требало да сузбијају криминал, регионалног је типа и суштински представља државу у држави. Зато, кључ Вучићевог успеха у тој борби је најпре темељно чишћење државног апарата од мафијиних сарадника. То је једини пут, врашки тежак, али друге нема.

Највећи проблем биће подршка правосуђа. Уколико она изостане, а плашим се да хоће, онда од те борбе нема ништа. Уосталом, како објаснити да су се на суђењима догађала одређена ослобађања од оптужбе за најтежа кривична дела тако што се волшебно замене докази или из чиста мира нестану? Да све буде још горе, неретко се догађало да се тужилац намерно не жали на такве судске одлуке, па ослобађајуће пресуде постану правоснажне. Логично, постави се увек питање- ко то помаже да докази нестану или да се замене? Које то у држави тако моћан да то учини и да се читавој јавности смеје у лице?

Недавно сам рекао да ће Вучић радије погинути него што ће од ове борбе одустати. Тако мора да буде. Све оно што је позитивно урадио за Србију пашће као кула од карата уколико се не обрачуна са овим полусветом. Људи су почели озбиљно да се плаше, јер шта рећи ако се за само месец  и кусур дана догоди неколико отимица и још увек се не зна где су отети, као и неколико тешких убистава за које медији пишу да су најављивана преко друштвених мрежа. Ко је то толико моћан да без икаквог страха најављује и чини отмице и убиства? Како је могуће да нико претходно није реаговао на такве најаве? Шта раде државни органи и да ли се неко померио до сада да покуша да расветли те отмице? Председник државе је говорио и о томе да се догодило и некакво одсецање главе. Ко то одсеца главе по Србији? Србија мора да буде сигурна држава у којој се сваки човек, наш држављанин или странац, осећа сигурно.

Отуда, у овој борби морамо да будемо никад јединственији. Вучић ће, понављам, у овој борби или страдати или изаћи као озбиљан победник. Од исхода ове борбе зависи и даљи пут Србије.

Дијалог



Дијалог је дивна реч за чути. Настала је од грчке речи „Dialogos“ и суштински значи разговор и против разговор две или више особа. Суштина разговора је да се чују ставови свих страна и у уређеним демократским друштвима увек се трага за одређеним компромисом, односно дијалог се води како би се приближили супротстављени ставови. Супротно томе, када дијалог не доведе до тог циља, настаје сукоб.
Елем, дијалог би требало да воде заинтересоване стране и ту Србија има изузетно велики проблем.

Проблем који може да доведе до озбиљних последица, јер се у јавности вештачки креира амбијент наводне огромне поларизованости две Србије које не могу да разговарају због дијаметрално супротстављених ставова. То није истина и против тога се као друштво морамо да боримо. Србија није поларизована, већ напротив, прилично је изражена већина за опцију која тренутно води Србију. Уз све могуће замерке, којих истина није мало, већинска Србија ипак подржава политику коју Вучић заступа. Са друге стране имамо изразиту мањину која себе циљано кроз радикализацију политичких ставова доводи у амбијент апсолутне непослушности према систему не би ли вештачки направила атмосферу застрашујуће подељености. Какву год форму дијалога да им понудите они ће бити против, јер њима није циљ да воде разговор, већ да направе атмосферу нетрпељивости према власти. Проблем Србије је што су они медијски и по дубини система веома моћни, имају огромна финансијска средства и за себе држе да су они елита у сваком погледу, од културне, преко медијске, научне, политичке, које год. Они чак са висине гледају сваког ко има другачији став, посебно ако има у свом ставу родољубиву конотацију, јер за њих су такви прљави, аљкави, масни и задргли десничари и националисти. Ипак, уколико им се на неки начин приближе у борби против Вучића чак и они који су заговарали и одређене нацистичке ставове, е онда они постају пожељни партнери умивених националистичких схватања. Онда могу и да носе на реверу значке руског ФСБ, без обзира што је комплетна та лажна елита крајње антируски настројена, такви им неће бити сметња, јер су против Вучића. Њихово мерило политичког битисања није да се направи нешто корисно за Србију, већ да ли си за или против Вучића. Осете ли да га макар мало браниш, одмах постајеш издајник, бот, сендвичар, продана душа… Отуда, са таквима је заиста тешко разговарати, јер код њих се увек зна шта неће, а неће Вучића и најрадије би га обесили на Теразијама са све његовом породицом, али код њих се никад не зна шта они заправо хоће, осим опет да има је једини политички циљ да Вучића нема. Значи, нећемо Вучића и хоћемо Вучића да нема. То би отприлике био њихов почетак и крај дијалога, јер други смисао њиховог постојања на политичкој сцени и не постоји. Уосталом, живи били па видели, ако до некаквог дијалога са том изразитом мањином и дође, кључни захтев мањине биће у томе да се име Александра Вучића не сме да појави ни на једном изборном листићу, па чак ни на председничким изборима. Све друге бесмислице које су давали као примедбе на изборни процес неће ни помињати ако ово издејствују код појединих европских парламентараца да буде кључни захтев према властима у Србији. Значи, да до краја упростим, кључни захтев ће бити да се Вучић повуче из активне политике и да се не кандидује на наредним изборима. Уосталом, све то се на мала врата већ провлачи као идеја, јер суштина је у томе да Србија нема јаког лидера, нити стабилну власт, већ је по њиховом схватању демократија да имаш што слабије политичке лидере и крајње климаву скупштинску већину коју лако можеш да уцењујеш и урушаваш. Уколико Вучић не буде на ово пристао, онда ће се дати зелено светло агресивној и радикализованој мањини, свакако добро подмазаној финансијски, да крене у насилно рушење власти. Одавно је у свету постало небитно ко има већину на изборима. Битно је имати уз себе радикализоване демонстранте који су спремни да пуцају у полицију, да пале државне институције, да премлаћују политичаре који су део власти и њихове породице и да се све то представи у западним медијима спинује као право на побуну наводно угњетаваног народа. Сценаристи за Србију су увелико спремни.
Мислите да нисам у праву и да претерујем?
Живи били па видели, али сетићете се овог мог текста.

Тиха већина и изборни цунами

Не волим велике речи, а посебно не волим да се осионо понашам над пораженим. Заправо, учен сам и васпитан у духу народне пословице- „У добру се не понеси, у злу се не понизи“. Свакако, драго ми је што смо однели невероватну изборну победу. Победу која није виђена од почетка вишестраначја и која је на неки начин показала да Србија заиста гласа за опцију која има пре свега великог лидера, али и опцију која нуде нешто. Срби не воле да гласају против, већ воле да гласају за.

Српска напредна странка ипак нема разлога за велико славље. Напротив, има разлога за велике бриге, јер народ је указао до сада невероватно поверење и тражи од ње да у потпуности преузме одговорност. Нама у Српској напредној странци то мора да буде јасно. Нема више позивања на то шта су неки други раније радили, јер сада тих других више нема. Отишли су у пензију или у историју. Народ сада гледа у нас.

Део опозиције који је бојкотовао изборе суштински ништа није разумео колику нам је корист учинио. Најпре, њихов бојкот се није ни осетио, јер на изборе је изашло више од половине уписаних бирача. Небитно је и да је којим случајем и био неки проценат испод 50 одсто, суштина је у томе да се њихов неизлазак на изборе није ни приметио, што је јасан показатељ да је њихово поверење у народу равно нули, а да су једино гласни у медијима и на друштвеним мрежама. Она тиха већина не проводи време на твитеру, већ ради и згражава се над оним што опозиција чини. Они људи дочекају изборе и тада покажу шта желе. Уосталом, главни показатељ њиховог фијаска, а са друге стране огромног добитка за Српску напредну странку, је чињеница да су напредњаци, за неверовати, у односу на претходне парламентарне изборе, уз сада мању излазност, добили нових преко 200 000 бирача. Тиме су демантовали све могуће будалаштине да више немају нови резервоар гласова. Напротив, рад на терену је једино мерило, а њега СНС веома гаји за разлику од нерадника из опозиционих редова.

Свакако, сада су кренуле теорије завере о покраденим изборима, о манипулацијама и слично. Исти оркестар исту песму свира сваки пут. Сви су им други криви за њихов неуспех до њих самих. Они су ваљда безгрешни. Елем, на самим бирачким местима сви други су имали више контролора од СНС, али и у самој РИК СНС нема већину. Према томе, приче о неправилностима су бесмислене, што су иначе потврдиле и све могуће организације које су изборе пратиле. Да ли се неком допада изборни резултат и да ли је он криза демократије, то је већ теоријска расправа, мада никада се народна одлука не може сматрати кризом демократије. Посебно је смешно позивање на легитимитет због излазности, јер рецимо на председничке изборе 2004.године када је Тадић победио Николића и у првом и другом кругу изашло је мање бирача него на ове парламентарне изборе, па нико Тадићев легитимитет није доводио у питање. Да не говорим о локалним изборима у Београду када је Богдановић за длаку победио Вучића, јер то су избори где је излазност у Београду била једва око 40 одсто, па нико није оспоравао легитимитет Богдановићу. Уосталом, да је била већа излазност, с обзиром на тренд увећања гласова СНС, Вучић и друштво имали би још већи проценат и број гласова.

Кључни проблем бојкоташке опозиције је у томе што они не виде себе, не сагледавају своје грешке, не нуде програм и изнад свега су нерадници. Док је њих таквих какви су, Вучић заиста може мирно да спава и да настави из избора у изборе да им држи лекције. Они њему нису никаква опасност. Опасност по Вучића и друштво врема од политичких неприлика које ће снаћи ускоро Србију, јер ту је потребно да се СНС покаже максимално одговорном. Такође, велика опасност прети и из редова саме СНС због незајажљивих апетита и амбиција њених кадрова, посебно сада ако осете да могу да буду бахати због оваквог изборног резултата. Ипак, да будемо искрени, народ је Вучићу пружио између осталог оволику подршку баш да би у својим редовима са таквима раскрстио. Ово му је прилика коју не сме да пропусти.

Како буде радио, тако му Бог помогао.

Јужни ветар

Јужни ветар

Далеко од тога да сам филмски критичар. Све што у животу имам везано за филм је чињеница да ми је отац био филмски продуцент, а ја волим да гледам филмове. Посебно документарне. Но, то сада није битно. Усудио сам се да напишем одређени осврт на филм, односно серију, „Јужни ветар“. Ко буде прихватио оно што пишем, хвала му, ко не буде, опет хвала му. Ето, желео сам да се мало покрене одређена полемика.

Остварење као што је „Јужни ветар“ реално је одлично одрађено, бар по укусу мене као неког просечног и лаичког гледаоца. Прича је сасвим на месту, реална, има сјајан заплет, има своје јунаке (позитивне или негативне како ко жели да тумачи Баћу и Мараша). Глумачка постава је такође сјајна, а Биковић је посебно бриљирао. Лично, опет наглашавам по мом лаичком гледишту, Биковић је данашњи предводник млађег таласа српских глумаца који је унео преко потребну озбиљност у глуму. Годинама ме је ужасно нервирало што се инсистирало на томе да се снимају филмови где си кроз вулгарности, псовке и посебно кроз пљување сопствене земље и народа постајао „врхунски“ глумац у Србији. Биковићева појава је то из корена изменила.

Вратимо се „Јужном ветру“. Као што рекох, филм, уједно и серија, су одлични. Ипак, постоји нешто што ми веома смета у новијим српским остварењима, посебно када је радња везана за тзв.црну хронику. Исти случај је био и са одличном серијом „Убице мог оца“, па и са „Државним службеником“. Наиме, приметно је да смо доста преузели тзв.холивудску мантру акционих филмова и серија у којима гине маса неких људи (најчешће оних који раде за неког газду криминалца) и према којима имамо однос као да су ствар, а не људска бића. О томе је иначе својевремено говорио Никита Михалков када је објашњавао круцијалну разлику између америчког и руског филма. Наиме, у америчким филмовима људи масовно гину по улицама у оружаним сукобима гангова или у неким ратним остварењима, попут филма „Рамбо“. На све погинуле гледа се као да су ствар која се мора неутралисати. У руском филму, сходно православном схватању човека, тако нечег нема. Ту се ипак цени људски живот и човек се, какав год да је зликовац, најпре посматра као Божије створење које има своју душу. Када бисмо пребројали мртве у „Јужном ветру“ видели бисмо да је то један озбиљан помор људи страдалих у пуцачинама зараћених гангова. Не кажем да тога нема у реалности, али нисам сигуран да у реалним мафијашким сукобима нема никаквог сажаљења према оном са којим си до пре пар секунди пушио цигарету или попио пиће. Слажем се, код мафије емоције су искључене, али немогуће је чак и код таквих људи да немају ни грам жала према „колеги“ из ганга и да се посао исте секунде наставља као да се ништа није догодило.
Оно што такође боде очи је лакоћа убијања. Немам никакву дилему да је човечанство у много чему изгубило на људскости. Тешко је од професионалног убице очекивати емоцију према мети. Ипак, да је тако лако убити не би се читаве докторске тезе писале на тему романа „Злочин и казна“ Фјодора Михајловича Достојевског. Психолошки портрет Родиона Романовича Раскољникова који се због свог сиромашног живота и великих амбиција као студента права одлучује да убије Аљону Иванову, омражену старицу која се бави израбљивањем људи и лихварењем. Све оно што он пролази после тог чина, ево после скоро век и по тема је за размишљање и за научне радове. Посебно код нас који смо васпитани у Православном хришћанском духу, убиство нема никакво оправдање, јер само Господ може да ти одузме живот, с обзиром да ти га је Он и дао. Отуда, та лакоћа убијања преузета из холивудских остварења, убеђен сам да би требало да „смањи доживљај“ у нашим филмовима и серијама. Можда би требало пробати са другачијим погледом на човека, па био он и најгори криминалац.
На крају, желео бих да прокоментаришем и потенцијални проблем који се код младих може јавити после гледања ове серије. Мараш и Баћа су постали јунаци младе популације. Њихов живот, атрактивне девојке, брза колс, адреналин на све стране, кокаин, лака лова… Овакво замишљање живота које би неки клинац могао да стекне дивећи се Марашу и Баћи одвешће га ка амбису. Зато би овакве серије морале мало пажљивије да се раде, са поруком да се криминал никако не исплати и да је уколико уђеш у криминал једино сигурно да ћеш кад тад изгубити главу. Наш народ лепо каже да ко се мача лати, од мача и страда. Зато је улазак у свет криминала заправо сигуран улазак једном ногом у гроб. Друга нога кад тад придружиће се у иловачи, јер водораван положај вас неће заобићи.
Са једном чињеницом ипак морам да се сложим, мада је она слабо потенцирана, али се из авиона види шта је била намера. Да, баш је тако, колико год да си велики мафијаш изнад тебе постоји неко већи. Тај већи је држава, односно поједине државне структуре које у готово свим земљама на свету постоје и руководе одређеним процесима из сенке. Они су увек присутни, каква год власт да дође и све ове велике мафијаше и њихове гангове они измишљају. Бићеш велики мафијаш колико ти те структуре допусте да се рашириш, а када претераш нестаћеш и бићеш замењен са неким „новим клинцима“. Ту се поново враћам на тезу да у свету кримимала једино вам загарантована хладна рака, јер или ћете страдати у обрачуну на улици или ћете бити замењени када више не будете потребни. Сви су подложни замени, од Голуба, преко Ступара, па и на крају самог Мараша. Уместо њих доћи ће неки нови Голуб, нови Ступар у полицији или Мараш на улици за дистрибуцију кокаина. Само се они који руководе свима њима, а то су ликови из тзв.дубоке државе не мењају. Чак ни када се промени власт.
Мислите о томе.

Кажу живот је стао?

Кажу, живот је стао. А, шта је то тачно стало? Пословни састанци? Испијање еспреса? Напоран рад? Јурњава, пословни састанци и ручкови? Бескрајни шопинзи?

Не, пре бих рекао да је живот почео: родитељи су са децом, коначно. Супружници заједно. Млади брину о старијима. Разговара се уживо, а не преко екрана. Чита се, поново мирише папир по кућама. Кафе се испијају, уместо да се ексирају у журби. Трпеза се преселила са киоска брзе хране за породични сто. Опет. Као некад.

Господ никада не даје већи крст од онога који можемо понети и поднети. И никад га не даје без разлога. Да, здравље нам је угрожено, да није пријатно, са једне стране. Али, са друге, сада смо као наркомани којем је виша сила избила шприц из руке: имамо шансе да се разболимо, на кратко, али много већу да оздравимо, трајно. Духовно.

И да се опет окренемо вери. Само њена снага проклетство мења у благослов. Преобликује га, побеђује.

Верујте, браћо и сестре. Можда нам је баш ово требало да опет будемо људи, да опет будемо стадо Светог Саве, а не Ајфона и Парова.

Проф Јован Катић