Подстицање на деструкцију

Сведоци смо ових дана прилично изражене кампање пласирања лажних вести у којима се на најпримитивнији начин држава, а посебно власт, черечи као да је она најдиректиније произвела вирус Covid 19. Наравно, кампања има само један циљ- да се кроз полуинформације направи атмосфера најгоре деструкције и да се држава доведе до стадијума капитулације јер у мору лажних вести једноставно неће бити у могућности да се брани. Кампања се највише одвија путем друштвених мрежа и то путем веома спонзорисаних налога и страница, што јасно указује да је кампања осмишљена и да се ради циљано.

Посебан проблем представљају лажне вести које ниподаштавају сваки напор државе да се ухвати у коштац са епидемијом која иначе хара човечанством. Рецимо, најновија информација иде ка томе да се припрема штрајк глађу на Сајму где су смештени они који имају блаже симптоме заразе, јер неколицина њих захтева поновно тестирање. Наравно, медији који су под директним тајкунским патронатом помешаним са капиталом појединих страних држава, нама ни мало благонаклоним, једва су дочекали овакву информацију како би даље подстицали читаву причу, јер на тај начин се држава доводи у мат позицију. Најпре зато што је потребно тестирати огроман број оних који су потенцијално заражени, што свакако јесте приоритет како би се они изоловали. Капацитети нашег здравственог система једва издржавају талас новозаражених и сваки даљи атак је озбиљан проблем. Одређене стране службе у садејству са одређеним тајкунима то су јако лепо израчунали. Захтевима са масовним поновним тестирањем људи на Сајму систем се паралише, тако да подстицање на овако нешто једнако је најгорем удару на државу.

Наравно, поред оваквих свињарија имали смо и лажи како се затвара болница „Народни фронт“ чиме се додатно створила најстрашнија паника код трудница и њихових породица. Претходно је била кампања како на Сајму нема топле воде, а нешто пре тога вођена је кампања подстицања побуна у камповима за изолацију људи који су дошли из иностранства. Готово свакодневно преко друштвених мрежа води се тзв.“кампања непослушности“, односно пркошењу донетим мерама државе везаним за полицијски час рачунајући да ако би дошло до привођења због непоштовања владиних уредби то би могло добро доћи појединим структурама да интернационализују проблем. Такво понашање јасно указује да тим људима није до здравља људи, већ напротив, све им је срачунато ка политичком мотиву и да их здравље људи ни најмање не занима. О случају изношења лажи везаних за стање у Клинчком центру Војводине беспотребно је говорити. Сложићемо се, сувише тога да би било случајно, зар не? Односно, да упростимо, сувише је тога што јасно указује да је кампања добро организована и плаћена.

Поред кампање апсолутне деструкције и омаловажавања потеза државних власти, а руку на срце у датим околностима учињено је значајн више него у било којој европској држави, води се и озбиљна кампања против самог председника државе. Напада му се породица, ружи се његова личност, проглашава се шизофреним, износе се лажи о његовом здравственом стању, итд. Напади на породицу иду дотле да се прети његовој деци како ће бити позатварана по смени власти, да ће он бити стрељан, да ће његови сарадници висити… Све ово је врло срачунато, јер колико год да је особа психички јака и да је огуглала на нападе, ипак у датим околностима када народ умире од епидемије и када сте свесни да је највећа одговорност на вама, напад на свачију личност, посебно на породицу, служи да ту личност дестабилизује у сваком погледу како би повукла погрешне потезе.

Шта нам је чинити?

Искрен да будем не видим решење. Односно, уздам се у свест људи да умеју да препознају лаж. Чини ми се да се држава неће моћи да одоли толиким нападима и да ће заправо њена једина одбрана бити упорни рад који би народ требало да препозна. Свакако, уколико ствари крену по злу, а вођењем кампања да се слободно шета, да нема потребе седети у изолацији, да је Вучић лудак јер нас је затворио, да Вучић мрзи животиње јер Боже мој наше псе не можемо да шетамо, и још сијасет сличних које ће креаторима који по цео дан само смишљају те гадости пасти на памет, сценарио енормног ширења заразе је сасвим известан. Биће то без икакве дилеме инцијална каписла да се крене у жесток напад на државу, па и на покушај насилног рушења власти.

Председнички кандидат у покушају

Свако има право да бира и да буде биран. То правило је Уставом дефинисано и оно је неприкосновено као једно од основних људских и грађанских права које свака индивидуа поседује.

Проблем је када људи имају нереалне амбиције, односно када умисле да су много битни, те да као такви могу да окрену свет несхватајући да испадају смешни. У својим нереалним амбицијама они своје противнике измишљају. Заправо, они морају да имају наспрам себе противника који ће им увек бити алиби за њихове неуспехе. Тако је крајње анонимном куму Драгана Ђиласа, Млађану Ђорђевићу, једини кривац на овом свету Александар Вучић, јер да није тог „диктатора“ Вучића Млађан би сигурно успео да постане председник Србије. Овако, по Ђорђевићу, Вучић се уротио против њега и очито по цео дан у председничком кабинету размишља како да Ђорђевића као врхунског визионара спута у остварењу за Србију тако важног момента- да баш он, Млађан Ђорђевић, постане председник Србије.

Делује комично кога све несрећни Млађа обилази по Србији, а помало и по амбасадама (посебно у амбасади Руске Федерације) и убеђује како је он једини прави избор за Србију. Људи ваљда из пристојности не желе да му кажу сурову истину да је то што чини шарлатанство, те се згражавају у себи и питају да ли је до те мере скренуо, јер је иначе, чак и док је саветовао Бориса Тадића (додуше крајње погрешно), био куд и камо тип са обе ноге на земљи. Очито нереална амбиција уме да убије здрав разум код човека.

Како год, несрећни Млађан се бацио да тражи подршку по Русији. Комично делује када на порталу који му је Ђилас оформио како би се преко њега играо и објављивао своје „визионарске“ текстове и интервјуе Ђорђевић почне да цитира изјаве наводно битних руских ликова, тзв.политичких аналитичара за Балкан. Један од њих је био неки Виктор Колбановски, човек кога сам имао прилике да упознам боравећи на скупу „Горчаков фонда“ пре неких годину ипо дана. Тада ме је тај „крајње озбиљни“ лик убеђивао да будем посредник кога ће Вучић овластити да преговарам са њим најдиректније о успостављању руске војне базе у Србији. Иначе, ради се о једном периферном лику који очито ради као лобиста у зависности ко му плати неки евро. Некада је био део тима Сергеја Железњака, али од момента када је Русија одлучила да промени тај тим који је био задужен за Балкан, највећим делом због неуспеха, али и због корупције у којој је помало и тај Колбановски како се прича имао удела, ти људи су апсолутно периферни и небитни. Односе са политичким актерима у Србији данас воде тотално други људи и труде се да се клоне од те бивше клике која их је прилично осрамотила. Ипак, Ђиласу и Млађану је неко у Русији био очајнички потребан. Тако се, претпостављам, Ђилас преко несрећног Млађана отворио да пронађу таквог „аналитичара“ какав је Колбановски и да заједничким снагама направе низ лажних наводно руских „аналитичких“ интернет портала преко којих би немилице пљували по српским властима представљајући то како је најдиректније Путин против онога што ради Александар Вучић карактеришући га као велеиздајника. Наравно, са друге стране, требало је да испадне како је Путин заправо све у Србији заложио да подржи Млађана Ђорђевића као нову политичку звезду, а Драгана Ђиласа и Савез за Србију као праву алтернативу за Србију јер ће они тобоже спасити Србију од имагинарне Вучићеве издаје.

Да није смешно било би тужно. Од наводног српског националисте доћи до пљувача свега, па чак и ако је то добро за Србију али не ваља јер је Вучић то остварио, заиста је сулудо. Ипак, Ђорђевић нам је показао да када ти не иде онда би све требало урадити да се имагинарни противник оцрни. На крају своди своје писаније и на лично називајући Вучића „издајником из Бугојна“ и неретко прозивајући Србе са западне стране Дрине да су кривци за јер не препознају у њему и опцији његовог кума праву визију за Србију. Ту се ова сторија о таквим несрећницима завршава. Признајем, о Ђорђевићу сам чуо низ добрих ствари из неког ранијег периода. Они који су о њему тако позитивно причали данас не могу да га препознају. Изобличио се од својих нереалних амбиција и сводећи политику на лични ниво. Зато ће од његовог потенцијалног председниковања Србијом остати само Ђиласов кум у покушају да буде председнички кандидат.

Свежа крв

Прошле године, негде у лето, одлучио сам се на суспензију својих активности унутар Српске напредне странке понајвише због очаја до кога ме је доводила ужасна пасивност мојих сабораца, али и поприлична бахатост коју су неретко испољавали опијени тиме што смо власт коју очито, по њиховом мишљењу, не може ништа да угрози док је Вучић први фронтмен те странке. У својој опијености нису могли никако да прихвате да је дошло време њихове смене које пре свега подразумева препуштање палице новим људима, тзв.свежој крви. Огроман број младих људи је таворио негде по општинским одборима у немогућности да дођу до изражаја, јер су вечити функционери сматрајући да су Богом дани увек своју конкуренцију немилосрдно спутавали. Да будем искрен, изгубио сам било какву веру да ће се у тој странци нешто променити. Постајали смо оно што је Демократска странка постала- фирма, а не политичка организација. Због свог иступа није да нисам имао и помало жучну расправу са председником странке, јер свакако оно што се догађа унутар странке није баш уобичајено нити корисно да се износи у јавност. Но, како год, одлучио сам се па куд пукло, потпуно спреман да сносим све могуће последице свог потеза. Био сам спреман и да ме искључе и разапну по медијима. Није ме интересовало, јер трпети нешто што не ваља, а не рећи истину, једнако је бити саучесник у пропадању. Ризиковао сам и успео, што ме данас чини веома срећним. Српска напредна странка на својој листи имаће потпуно нове људе. Неукаљане и спремне на борбу. Оне за које се вреди борити и са којима се вреди борити. Ипак, да будем потпуно искрен, нисам сигуран да ће се та битка за реформу Српске напредне странке тек тако завршити. Отпор оних који су видели Српску напредну странку, а посебно Вучићеву грбачу као одскочну даску, као средство за своја непочинства биће ужасно велики. Зато ја стојим на становишту да Српска напредна странка нема неки претерани проблем са опозицијом, већ има сама са собом, јер многи су је искористили да дођу до озбиљних позиција са којих су обезбедили себи уносне послове, комбинације, па чак и врло јаке паралелне структуре које се не либе и по самом Вучићу да ударе. Зато избори који нам следе су велика шанса да млади људи који уђу у битку заправо придобију легитимитет са добро оствареним резултатом са којим ће после избора изаћи на страначке изборе и појединим вечитим функционерима испоставити рачун са поруком- мајстори, готово је! То ће заправо бити највећа Вучићева победа са којом ће заокружити наставак борбе за Србију. Чујем замерке да није добро увек убацивати младе људе, јер они немају искуства. То обично замерају они који би волели своје позиције да по сваку цену сачувају. Увек се истиче тај бесмислени аргумент о „неопходности искуства“, а да ти који га истичу никада прво не пођу од себе и не запитају какво су то они искуство имали када су почињали са својим радним веком. Искуство се стиче кроз праксу, те зато је потребно у практичну политичку борбу ући што млађи. Чак и ако погрешиш научићеш да си погрешио и имаш времена да исправиш. Моја честа замерка Вучићу је управо што ми се понекад чини да не постоји стратегија у смислу поделе задатака ко има какво задужење у странци. Остављена нам је потпуна слобода да делујемо како мислимо да је најбоље, без да га икада питамо да ли је то целисходно или није. Једном приликом сам га питао зашто је то тако и чак сам замерио да то води у неминован хаос. Само ми је кратко одговорио- нема везе и ако се погреши, битно је да се бориш. Суштина његовог деловања је стална борба, јер кроз њу се најбоље научи и испече занат. Људи, то је чињеница, најпре препознају борбу. Грешке ће свако да ти опрости ако се бориш. Борбу не могу да воде истрошени ликови, огрезли у нечасне радње и упрљани до гуше по медијима. Борбу може да води свежа крв и зато је овај потез са реформом Српске напредне странке и убацивањем у ватру свршених полазника академије те странке врхунски потез. Уосталом, ја то најискреније видим по себи. Немам више ни трунку енергије коју сам имао некада. Немам више тај жар да улазим у политичке битке и да полемишем са конкуренцијом. Моје време полако, али сигурно пролази, јер без обзира што бих за кинеске услове био омладина ( у Кини је омладина до 40.године), за српске услове сам се попео народу на главу својим наступима. Људи су жељни нових лица. Моје је сада да младим људима у странци препустим место и да им понекад укажем, ако желе, шта је најбоље да ураде. Видео сам их једном као предвач на нашој Академији и срце ми је пуно јер Српска напредна странка, па самим тим и Србија, имају будућност. Зато, сви у изборну кампању за нашу Србију коју ће водити нека нова Српска напредна странка.