Тужних 25 година

Сећам се као да је јуче било. Васкрс је тада пао баш за 1.мај. Био сам са родитељима у Неготину код бабе и деде. Сећам се и да тај Васкрс у Неготину није био сунчан. Напротив, падала је нека ситна кишица која је најављивала трагедију. Она се и догодила. Тог 1.маја 1995.године збрисан је српски народ са простора западне Славоније. Окучани, Пакрац, Јасеновац… Све је нестало.

Тадашња власт у Београду је крила до касно у подне да се усташки напад на српски живаљ догодио. Неколико месеци раније славодобитно су отварали ауто-пут Београд-Загреб који је делом пролазио кроз подручје западне Славоније, чиме су баш Хрватима омогућили да се инфилтрирају на тај простор и да сагледају како да нападну готово небрањено подручје тадашње Републике Српске Крајине. Због тога што је тада проглашаван за „фактор мира и стабилности на Балкану“ како су га Американци пристали да га ословљавају и због тога што је наивно мислио да ће га уколико остави Србе из Крајине на цедилу Клинтон и друштво оставити на миру, Милошевић прстом није макао да се помогне Србима током злочиначке акције „Бљесак“, а ни касније када се догодила „Олуја“. Напротив, за век векова остаће срамота да су тада на држаној телевизији преношени кадрови првомајских уранака, а вест да усташе кољу наш народ и да га протерују била је негде пред крај дневника. Но, све је то сада историја, а туга је вечита. Она траје већ 25 година.

Ипак, ни данас после 25 година нисмо се пуно променили. На моју срамоту и сам учествујем у томе и пред вама пишем да сам се постидео што сам 1.маја 2020.године више времена потрошио да се надјачавам ко има бољу акцију, да ли ми са бакљама или противници са шерпама. Нисам се одмах сетио наших мученика који тада страдаше, а ваљало би се подсетити да су усташе тада заузеле највећи српски град под земљом- Јасеновац. Да будем до краја искрен, више је у медијима данас причано о тој злочиначкој акцији, него што се те 1995.године говорило на РТС-у док је напад трајао. Но, није довољно. Политичке смисалице су нам биле битније и лично се стидим себе што сам несвесно на то пристао.

Ипак, највећа срамота је оправдавање Зорана Милановића који је напутио прославу акције „Бљесак“ због усташког поздрава „За дом спремни“. Највише га је ту оправдавао Борис Тадић, али и екипа око Драгана Ђиласа, која је упорно преко својих портала тражила лепе речи за Милановићев гест. Не разуем, а шта је он то лепо урадио? Он је поштована господо дошао на прославу акције која је нас Србе завила у црно. Он је дошао да прослави злочин. То што се повукао одатле због усташког поздрава је небитно. Он ту акцију слави, уместо да је се стиди. Зато, срам да буде сваког ко му тражи речи оправдања, јер разлика између тзв.хрватских комуниста и усташа је само у нијансама. Оба фактора имају заједничког непријатеља- Србе. Уосталом, данашњу Хрватску створили су хрватски комунисти. На истим темељима и идеји на којој је Павелић стварао НДХ, с том разликом што су они ипак успели у намери да нас етнички очисте. Павелићу то није пошло до краја за руком.

Нека је вечна слава свим погинулим Србима током злочиначке усташке акције „Бљесак“.

Advertisements

Дневник Диане Будисављевић

Пажљиво сам одгледао играно-документарну драму Дане Будисављевић рађену по дневничким записима Диане Будисављевић, жена која је у срцу усташког режима, у сред Загреба, ризиковала сопствену главу како би помагала невиним жртвама усташког режима и спасавала највећим делом српску, али и јеврејску и ромску децу, тако што их је успевала да извуче из канџи усташких логора. Филм сам по себи није Бог зна каквог бриљантног остварења, но то и није толико битно. Рецимо да сам убеђен да у самој Хрватској није било много заинтересованих да спонзоришу ово остварење, па је иначе урађен у складу са могућностима. Што би народ рекао- колико пара, толико и музике. Ипак, овај филм има сасвим другу димензију која нам обећава да међу народима на Балкану можда постоји шанса да се јаве нормални људи, посебно унутар хрватског друштва, који желе да се суоче са језивим злочинима који су чињени током Другог светског рата. Такође, филм може да посрами све нас Србе, посебно наше филмаџије, јер све до данас се нисмо сетили да снимимо ниједно остварење које би било везано за ову тематику, за нас Србе свакако веома болну.

Једну од примедби коју сам чуо била је због чега се у филму Срби називају православцима, а не Србима. Наводно, то страховито смета и пара уши. Да се разумемо, филм је рађен на основу дневника Диане Будисављевић. Може се претпоставити да је она, без обзира што је за Србина врхунског лекара у том периоду, била удата, користила такав термин. Иначе, занимљиво је да њен муж Јулије Будисављевић био шеф хируршке клинике и да му је врхунско знање очито сачувало живот. Без обзира што се морао да региструје под бројем, јер је био Србин, што опет говори да се српско име није смело да помиње, његову имовину усташе нису отимале, нити су га отерали у логор, јер очито бољег стручњака нису имали. Уосталом, чак и у савременој Хрватској, оној која је настала противно свим могућим нормама међународног поретка, Срби нису могли да буду чак ни национална мањина у Туђмановом уставу. Једноставно, избрисани су.

Далеко је битнија чињеница да се овим филмом у Хрватској почело са разбијањем мита о наводној хуманости кардинала Алојзја Степинца, јер Диана Будисављевић је у својим дневничким белешкама описала сусрете са кардиналом који се у Пилатовском смислу ограђивао како је немоћан да помогне у избављењу деце. Такође, његово наводно противљење да се српска деца покрштавају овим филмом је пало у воду, јер њене белешке управо указују да је он био упознат шта његови фратри раде на терену, а више је него очигледно да је све то чињено уз његов благослов. Верујем да ће макар неко од Хрвата ставити прст на чело када клања пред његовим ковчегом у загребачкој катедрали, јер тај човек не може да буде ни блажени, нити светац, већ је то осведочени злочинац. Најбољи опис је дао италијански публициста Марко Аурелио Ривели који је написао књигу „Надбискуп геноцида“.

Велико суочење хрватског друштва морало би да буде и са том чињеницом да су усташе једине на свету имале логор за децу, као што је било Јастребарско. Без трунке емоције пуштали су децу да умиру тако што су их неухрањене држали у језивим логорашким условима. То се врло прецизно наводи у белешкама дневника Диане Будисављевић. Неспорно је и да се то чинило масовно, јер сам податак да је она успела да спаси око 12 000 деце може само да нам подстакне тему за размишљање колико је заиста деце уморено или умрло по усташким логорима. О њиховим убијеним родитељима, о мајкама која су та деца отимана из њихових наручја, могли би се писати томови и томови. Најсташније је ипак што је огроман број те деце покрштаван и што су их облачили у усташке униформе. Можда је неко од њих, не знајући своје порекло, а опет васпитаван касније у домовима или породицама које су усвајале ту децу, у сукобима током деведесетих дигао пушку на своје сународнике.

Ту долазимо до кључног момента Дианиног живота који је њу срушио, као и све нас када смо сазнали шта се догодило са њеном картотеком коју је брижљиво водила током рата. Њу нису одузеле усташе, већ партизани, односно ОЗНА. Шеф ОЗНЕ после рата био је Иван Стево Крајачић, по многима гори усташа од самих усташа. Очито је по његовој наредби картотека одузета и до данас никада није пронађена. Може се претпоставити да је уништена. С обзиром на Крајачићева кокетирања током рата са усташама може се претпоставити да је он желео да заштити неке од њих, али и да се истина о размерама тако великог злочина који хрватски народ носи на својим плећима никада не сазна. Такође, најевећи део те деце никада није сазнао ни ко су им било родитељи, ни које им је порекло. Оно што Павелић није успео до краја да спроведе, јер га је омела капитулација, а то је да баш та спасена деца забораве ко су и шта су, успела је да одради ОЗНА за Крајачићем на челу. Отуда је овај филм сјајна ствар да се о овој истини проговори. Суштински, разлика између усташа и хрватских комунистичких челника била је само у методама како уништити српски национални корпус. Уосталом, као финале и потврду ове тезе говори вам стварање данашње, Туђманове Хрватске. Њу су пре свега створили хрватски партизани помиривши се са усташком емиграцијом.

Зато је овај филм, који иде на срамоту нама Србима што га нисмо снимили, веома важан.

Подстицање на деструкцију

Сведоци смо ових дана прилично изражене кампање пласирања лажних вести у којима се на најпримитивнији начин држава, а посебно власт, черечи као да је она најдиректиније произвела вирус Covid 19. Наравно, кампања има само један циљ- да се кроз полуинформације направи атмосфера најгоре деструкције и да се држава доведе до стадијума капитулације јер у мору лажних вести једноставно неће бити у могућности да се брани. Кампања се највише одвија путем друштвених мрежа и то путем веома спонзорисаних налога и страница, што јасно указује да је кампања осмишљена и да се ради циљано.

Посебан проблем представљају лажне вести које ниподаштавају сваки напор државе да се ухвати у коштац са епидемијом која иначе хара човечанством. Рецимо, најновија информација иде ка томе да се припрема штрајк глађу на Сајму где су смештени они који имају блаже симптоме заразе, јер неколицина њих захтева поновно тестирање. Наравно, медији који су под директним тајкунским патронатом помешаним са капиталом појединих страних држава, нама ни мало благонаклоним, једва су дочекали овакву информацију како би даље подстицали читаву причу, јер на тај начин се држава доводи у мат позицију. Најпре зато што је потребно тестирати огроман број оних који су потенцијално заражени, што свакако јесте приоритет како би се они изоловали. Капацитети нашег здравственог система једва издржавају талас новозаражених и сваки даљи атак је озбиљан проблем. Одређене стране службе у садејству са одређеним тајкунима то су јако лепо израчунали. Захтевима са масовним поновним тестирањем људи на Сајму систем се паралише, тако да подстицање на овако нешто једнако је најгорем удару на државу.

Наравно, поред оваквих свињарија имали смо и лажи како се затвара болница „Народни фронт“ чиме се додатно створила најстрашнија паника код трудница и њихових породица. Претходно је била кампања како на Сајму нема топле воде, а нешто пре тога вођена је кампања подстицања побуна у камповима за изолацију људи који су дошли из иностранства. Готово свакодневно преко друштвених мрежа води се тзв.“кампања непослушности“, односно пркошењу донетим мерама државе везаним за полицијски час рачунајући да ако би дошло до привођења због непоштовања владиних уредби то би могло добро доћи појединим структурама да интернационализују проблем. Такво понашање јасно указује да тим људима није до здравља људи, већ напротив, све им је срачунато ка политичком мотиву и да их здравље људи ни најмање не занима. О случају изношења лажи везаних за стање у Клинчком центру Војводине беспотребно је говорити. Сложићемо се, сувише тога да би било случајно, зар не? Односно, да упростимо, сувише је тога што јасно указује да је кампања добро организована и плаћена.

Поред кампање апсолутне деструкције и омаловажавања потеза државних власти, а руку на срце у датим околностима учињено је значајн више него у било којој европској држави, води се и озбиљна кампања против самог председника државе. Напада му се породица, ружи се његова личност, проглашава се шизофреним, износе се лажи о његовом здравственом стању, итд. Напади на породицу иду дотле да се прети његовој деци како ће бити позатварана по смени власти, да ће он бити стрељан, да ће његови сарадници висити… Све ово је врло срачунато, јер колико год да је особа психички јака и да је огуглала на нападе, ипак у датим околностима када народ умире од епидемије и када сте свесни да је највећа одговорност на вама, напад на свачију личност, посебно на породицу, служи да ту личност дестабилизује у сваком погледу како би повукла погрешне потезе.

Шта нам је чинити?

Искрен да будем не видим решење. Односно, уздам се у свест људи да умеју да препознају лаж. Чини ми се да се држава неће моћи да одоли толиким нападима и да ће заправо њена једина одбрана бити упорни рад који би народ требало да препозна. Свакако, уколико ствари крену по злу, а вођењем кампања да се слободно шета, да нема потребе седети у изолацији, да је Вучић лудак јер нас је затворио, да Вучић мрзи животиње јер Боже мој наше псе не можемо да шетамо, и још сијасет сличних које ће креаторима који по цео дан само смишљају те гадости пасти на памет, сценарио енормног ширења заразе је сасвим известан. Биће то без икакве дилеме инцијална каписла да се крене у жесток напад на државу, па и на покушај насилног рушења власти.

ДОСТА!

За име Бога, доста!

Доста више са хистеријом и осудом Цркве зато што врши своју мисију коју јој је Син Божији наменио. Доста више да то чините ви који се никада у животу нисте причестили, нити у свом срцу осећате Господа. Гледајте ви господо да се не заразите језивим грехом на местима у којима уживате у вашем хедонизму. Пустите нас верујуће да верујемо да је снага тела и крви Христове коју узимамо јача од сваког зла, па и од овог које нам је као искушење послато да се види колико смо у вери јаки.

Да, са радошћу сам се причестио овог јутра, молећи се Господу за спасење душе и за спас наше Отаџбине и народа. Осудите ме, немам проблем са тим. Пуцајте и гађајте из свиx оружја, мене у вери према Господу нећете пољуљати. Занимљио је да данас Свето Причешће осуђују они који до јуче нису имали појма ни где им је месна Црква. Ватру бљују они који презиру Православље, али ће они сада да нам кажу да је нешто јаче од Господа. Искрено се молим и за душе таквих. Молим се да им Господ подари памет коју немају. Баш у тој Италији, конкретно у тој Ломбардији коју је вирус корона највише погодио, готово сви лекари који су атеисти били постали су верници. Виде да више немају коме да се обрате до Господу. Зато, захваљујем уваженом колеги Филипу Родићу на сјајној колумни у „Вечерњим новостима“ зато што је споменуо тај случај из болнице у Бергаму.

Није вама господо стало до здравља људи. Ви о томе лицемерно и малициозно говорите. Вама је до тога да нападнете Цркву, јер добро знате да је она та која је стуб овог друштва. Тражите да Црква прекине Богослужење и Свето Причешће, јер добро знате да би то значило као да од човека захтевате да прекине са дисањем. Ипак, Богу хвала, Црква је уз Божији благослов пронашла решење баш да не би вас саблажњавала, а опет и да би вам доказала ваше лицемерје. Ви који сте до јуче говорили да је индивидуа најбитнија, одједном се сада страшно бринете за здравље народа. Значи ли то да су ваше либералне идеје готовe и да сте ви можда са њима раскрстили? Било би сјајно да је тако.

За мене је ова пандемија само једно искушење које нам Господ шаље да види колико смо посрнули као човечанство. Да се види колико смо у вери јаки. Посебно сада у моментима када се кроз пост припремамо за најбитнији празник као што је Васкрсење Господње. Празник који симболизује велику победу живота над смрти. Зар сви ми верујући који верујемо и славимо Васкрсење Христово да се склањамо од Светог Путира у коме је Његово тело и крв и да тако своју веру унижавамо. Нама Господ кроз ово искушење шаље бројне опомене. Господ нам указује да се вратимо породици и истинским вредностима у којима је саборност народа битна. Казује нам да човечанство вапи за друштво у коме је породица његова основа. Друштво у коме разврат, блуд, неморал и маловерје морају да буду осуђени, а да се слави Господ и истинске традиционалне вредности народа.

Страха од светог причешћа нико не би требало да има. Толике су епидемије пролазиле и никада се нико од Светог Причешћа, велике свете тајне, није заразио. Такав пример не постоји. Зато су увек од разних зараза обољевали они којима је смисао живота био у проводу, хедонизму и уживању у материјалном. Они који никада радост Светог Причешћа нису могли да осете, па самим тим ни снагу Господа. Свето Причешће је најлепши лек за душу човекову, а самим тим и за његово здравље, што духовно, што физичко. Чудо једно како ови што нападају Цркву не осетише страх у Милану док су посећивали модне писте и ексклузивне ресторане, а знали су да је епидемија увелико захватила Италију, али ето толико их је страх што ће неко примити у себе тело и крв Христову.

Где је ту памет?

С вером у Бога, до победе!

Божија милост се не купује

Слушам извештаје о стању са епидемијом вируса који је човечанство разорио и посебно начулим уши да чујем како је у великим, најбогатијим, светским метрополама. Ни сањао нисам да ћу чути како у једном Њујорку нема људи на улици, како се затварају радње, страх се увукао у кости обичног света, а посебно богати квартови су опустели. Уплашила се моћна елита да ће се заразити. Уосталом, када чују да су нпр. британски премијер Борис Џонсон, па и принц Уједињеног Краљевства Чарлс, на коленима, како се не би уплашили. До главе је дошло коначно, додуше прилично касно, да се не може све парама купити. Посебно не Божија милост, а са њом понајпре здравље.

До јуче тако охоли и моћни, изнад свега бахати, мислећи да је свет под њиховим ногама, гулили су кожу сиротињи, летовали на најскупљим дестинацијама, баханалисали се…А сада? Сада су у својим огромним вилама у четири зида приковани. Сада им се те виле које су градили или куповали ради престижа чине као затвори. Руку на срце и јесу. Сви се некако осећамо као да смо у затвору, али са том разликом што срећна породица и у пет квадрата ако има истинске љубави биће срећна. Овоме што је навикао на баханалије и развратан живот ни хиљаду квадрата не помаже да буде срећан. Он сада живи у страху да није заражен. Има ли бољег доказа да од Господа нико није јачи и да Бог када види да ђаво покушава да превлада очас посла све врати на нулу. Само да ти докаже да можда можеш како хоћеш, а не и докле хоћеш.

Но, вратимо се на читаву ову гунгулу око корона вируса. Застрашујуће звуче поједина истраживања да је људима у Америци далеко већи проблем од тога да ли ће их можда вирус у смрт отерати чињеница да и ако се излече доћи ће им рачун из болнице који је астрономски. Цирка око 40 000 долара. Што значи ако их вирус не убије, убиће их трошкови лечења. Отуда је страх још већи. Наравно, онај малопре описани бахати и богати то ће платити. Свакако уз гунђање и псовање Бога јер је ето морао да се испрси, али познато је да су најбогатији, с обзиром какве су им душе, уједно и најшкртији. Нажалост, страдаће америчка сиротиња, понајпре јер нема пара да плати лечење. Здравље је на западу изузетно скупо и зато не постоји ништа важније него чувати здравље. Оно се најбоље чува кроз духовно уздизање и стварање амбијента срећног живота без стреса, а има ли веће среће него када си у породичном окружењу и када успеш да обезбедиш да сви имају у кући скромно, али довољно, и подједнако. Када се прилагодите томе да од свега што је Бог понудио узмете колико вам је довољно и да не претерујете. Зато је све морало, можда и овако сурово, да нас удари и да се вратимо на почетак. Да станемо са обе ноге на земљу и да схватимо да јурњава за животом не води никуд, већ да је уз чврсту веру стварање скромног и нормалног живота суштински идеал.

Сви ти мултимилијардери све те милијарде у гроб понети неће. Сада када је ванредна ситуација дијаманте, злато, паре, виле и аутомобиле, не може да једе. Још није дошло до тога да све то не вреди баш ништа, али смо на добром путу ако наставимо тако бахато да дођемо у ситуацију да заиста храна и вода буду суво злато, а да све те милијарде што неко има на рачуну постану безвредне. Зато, учврстимо се у вери, молимо се Господу за спасење душа наших, чувајмо пре свега своје духовно здравље, а потом и физичко, чувајмо и негујмо породичну срећу и будимо скромни. Скромност је врлина и то каква врлина. Све ово што сам набројао нема тих пара са којим можете купити, а јурећи за парама и богатством све то можете изгубити и себи несрећу на врат натоварити.