Дерби

И би дерби… Намерно стављам ове три тачке, јер дерби ће се играти и играти. Питање је само за кога. Као некадашњи фудбалер у покушају научио сам силне трикове како је то када играш на резултат. Ипак, поента је у речи „играти“. Ово што смо гледали на последњем дербију, уз сво разумевање да тренери постављају одређену тактику и стратегију, било је све осим игре. О тактици и стратегији да не говоримо, јер мање прекида је било у утакмици америчког фудбала или рагбија. Могло је комотно без голмана на обе стране да се игра, јер су играчи у оба таборa били видно незаинтересовани да постигну гол. Елем, уколико је Саво Милошевић за циљ имао да опструира игру и да му се играчи после сваког контакта ваљају по терену имао је фантастичан успех. Са друге стране, Дејан Станковић није оправдао пуних 11 бодова предности над комшијским табором, јер његови пулени нису били способни два људска паса да повежу. Све у свему резултат најбоље осликава квалитет обе екипе- НИШТА на према НИШТА. Као неко ко није тренер нити било какав фудбалски стручњак, већ као лаик који фудбал прати од када сам изашао из мајке, не бих даље да коментаришем злочин над фудбалом који су демонстрирали вечити ривали. Поента је у нечем сасвим забрињавајућем, а повезано је са више него бесмисленом игром коју су пружиле на терену ове екипе. У питању су емоције и сам ривалитет. Емоције пред утакмицу нису постојале. Једноставно, нико о дербију није причао. Никакве најаве ни у медијима, нити било где нисте могли да чујете, осим што су спортске редакције по службеној дужности морале да одрађују ту причу. Додуше, додатно забрињавајуће је и чињеница да спортске редакције, портали, телевизије, објективно имају једва да преживе, јер по свим релевантним истраживањима спорт у Србији је на историјском минимуму по интересовању. Бити власник спортског портала или телевизије, о писаном медију да не говоримо, једнако је извршити суицид, јер шансе за преживљавањем на тржишту су никакве с обзиром на лимитирани број заинтересованих људи које углавном чини мушка популација. Они који прате спорт у Србији су из године у годину у опадању. Чак ни стране фудбалске лиге у којима можете видети квалитетне мечеве не буде више никакву страст, тако да власници права за Лигу шампиона или националних европских лига су углавном на губитку. Права су ужасно скупа, а гледаност из године у годину у значајном опадању. Што би народ рекао- канал. Вратимо се сада на нашу светковину која се зове дерби. Емоције за дерби морају да пробуде саме управе, али и спортски новинари. С обзиром да су нам управе у правом рату и да константним вређањем кроз саопштења која упућују једни према другима суштински одбијају љубитеље фудбала, тешко да се од слабо плаћених новинара може очекивати да ће они да распале емоцију код навијача. Да не говоримо и о прилично оскудном квалитету новинара, јер та професија је одавно изгубила сваки могући критеријум. Не бих никог да увредим, то ми је најамње намера, али поједини текстови који се објављују су најбољи показатељ апсолутног незнања везаних за основне појмове у новинарству. Питам се да ли су ти људи икада отишли на стадион, да ли су проучавали историје клубова које прате, њихове славне играче и успехе, да ли ишта знају о фудбалској стратегији, позицијама играча. Искрено, најмање ме у преносу утакмице занима да ли је неки играч спавао са женом или старлетом, као што ме једнако не занима да ли је нахранио пса или папагаја. Занима ме његова форма, кретња по терену, које позиције може да одигра, да ли је спреман и слично. То од спортских новинара данас не добијамо. Добијамо прегршт бесмислених и за саму утакмицу крајње небитних информација. Самим тим, када се тако приступа најави утакмице каква је терби, онда се не може очекивати да у јавности постоји некаква емоција. Из личног искуства знам да сам најмање месец дана пред дерби као клинац гутао текстове из новина како бих прочитао сваки детаљ о утакмици. Тресао сам се као прут од треме да ли ћемо добити комшије, радовао се свакој победи као да сам лото освојио и туговао сваки пораз као да ми је неко најрођенији страдао. Понедељак у школи, Богу хвала, чешће ми је био радостан јер сам пецкао комшије, али када буде пораз обично сам избегавао да идем у школу и мрзео сам тај понедељак више него ишта. Криво ми је што данас нема те еуфорије. Она се изгубила, чар дербија је нестао, а изгледа да је нестао и код самих играча, јер из дербија у дерби они играју криминално лоше. Уосталом, ако Звезда или Партизан морају да праве акције поклањања карата за дерби, то је аларм да се нешто са нашим дербијем озбиљно догађа. Некада, када су капацитети оба стадиона били знатно већи, додуше била је и држава већа, али није то толико битно, људи су продавали нешто од своје имовине како би по дуплој, па и троструко или четвороструко већој цени, купили карту од тапкароша с обзиром да би се карте већ првог дана по пуштању у продају као алва распродале. Тада си био главни баја у школи ако имаш карту за утакмицу, а другари су ти завидели као да си у најмању руку играч уз Пиксија. Као дечак сам иначе сањао да обучем Звездин дрес и да истрчим на дерби. Лаже свако од дечака ко је макар једном шутнуо лопту, а да то није сањао. Имам утисак да ми је Бог дао ту шансу да бих зубима орао по терену и гризао, јер та страст је невероватна. Да будем искрен до краја, док сам тренирао и играо за Графичар, да ме је Партизан позвао у своје редове и не знам какве паре да је понудио, никада не бих обукао црно-бели дрес. Моја страст и љубав према Црвеној звезди је немерљива, а ривалитет је светиња. Данашњи играчи без трунке страсти и жеље улазе у дерби и плашим се да у обе екипе постоје играчи који би без проблема сутра заиграли за ривалски клуб, јер све је изгледа у новцу и каријери. Немају тај осећај нити свест шта је ривалитет. Лично сваког ко је из Звезде прешао у Партизан и обрнуто сматрам најгорим издајником и никада нисам ценио те људе, без обзира какви су фудбалски виртоузи били. Оно што ме данас додатно забрињава је помисао да данашњи играчи немају осећај ни шта је дерби и колико та утакмица значи за Србију. Наравно, све ово што пишем не значи да нећу у будуће ићи на дерби. Напротив, ићи ћу још упорније, јер ми боље немамо. Овакав какав је ми морамо да га чувамо. Само, ето, покушавам колико могу да подигнем свест код људи, па и самих играча, колико је битно да дерби чувамо. Високо је позициониран још увек у свету као један од најстраственијих. Мислим да спадамо у топ 10. Тај кредибилитет мора да се сачува, најпре због Србије коју заједнички сви волимо.