Тужних 25 година

Сећам се као да је јуче било. Васкрс је тада пао баш за 1.мај. Био сам са родитељима у Неготину код бабе и деде. Сећам се и да тај Васкрс у Неготину није био сунчан. Напротив, падала је нека ситна кишица која је најављивала трагедију. Она се и догодила. Тог 1.маја 1995.године збрисан је српски народ са простора западне Славоније. Окучани, Пакрац, Јасеновац… Све је нестало.

Тадашња власт у Београду је крила до касно у подне да се усташки напад на српски живаљ догодио. Неколико месеци раније славодобитно су отварали ауто-пут Београд-Загреб који је делом пролазио кроз подручје западне Славоније, чиме су баш Хрватима омогућили да се инфилтрирају на тај простор и да сагледају како да нападну готово небрањено подручје тадашње Републике Српске Крајине. Због тога што је тада проглашаван за „фактор мира и стабилности на Балкану“ како су га Американци пристали да га ословљавају и због тога што је наивно мислио да ће га уколико остави Србе из Крајине на цедилу Клинтон и друштво оставити на миру, Милошевић прстом није макао да се помогне Србима током злочиначке акције „Бљесак“, а ни касније када се догодила „Олуја“. Напротив, за век векова остаће срамота да су тада на држаној телевизији преношени кадрови првомајских уранака, а вест да усташе кољу наш народ и да га протерују била је негде пред крај дневника. Но, све је то сада историја, а туга је вечита. Она траје већ 25 година.

Ипак, ни данас после 25 година нисмо се пуно променили. На моју срамоту и сам учествујем у томе и пред вама пишем да сам се постидео што сам 1.маја 2020.године више времена потрошио да се надјачавам ко има бољу акцију, да ли ми са бакљама или противници са шерпама. Нисам се одмах сетио наших мученика који тада страдаше, а ваљало би се подсетити да су усташе тада заузеле највећи српски град под земљом- Јасеновац. Да будем до краја искрен, више је у медијима данас причано о тој злочиначкој акцији, него што се те 1995.године говорило на РТС-у док је напад трајао. Но, није довољно. Политичке смисалице су нам биле битније и лично се стидим себе што сам несвесно на то пристао.

Ипак, највећа срамота је оправдавање Зорана Милановића који је напутио прославу акције „Бљесак“ због усташког поздрава „За дом спремни“. Највише га је ту оправдавао Борис Тадић, али и екипа око Драгана Ђиласа, која је упорно преко својих портала тражила лепе речи за Милановићев гест. Не разуем, а шта је он то лепо урадио? Он је поштована господо дошао на прославу акције која је нас Србе завила у црно. Он је дошао да прослави злочин. То што се повукао одатле због усташког поздрава је небитно. Он ту акцију слави, уместо да је се стиди. Зато, срам да буде сваког ко му тражи речи оправдања, јер разлика између тзв.хрватских комуниста и усташа је само у нијансама. Оба фактора имају заједничког непријатеља- Србе. Уосталом, данашњу Хрватску створили су хрватски комунисти. На истим темељима и идеји на којој је Павелић стварао НДХ, с том разликом што су они ипак успели у намери да нас етнички очисте. Павелићу то није пошло до краја за руком.

Нека је вечна слава свим погинулим Србима током злочиначке усташке акције „Бљесак“.

Дневник Диане Будисављевић

Пажљиво сам одгледао играно-документарну драму Дане Будисављевић рађену по дневничким записима Диане Будисављевић, жена која је у срцу усташког режима, у сред Загреба, ризиковала сопствену главу како би помагала невиним жртвама усташког режима и спасавала највећим делом српску, али и јеврејску и ромску децу, тако што их је успевала да извуче из канџи усташких логора. Филм сам по себи није Бог зна каквог бриљантног остварења, но то и није толико битно. Рецимо да сам убеђен да у самој Хрватској није било много заинтересованих да спонзоришу ово остварење, па је иначе урађен у складу са могућностима. Што би народ рекао- колико пара, толико и музике. Ипак, овај филм има сасвим другу димензију која нам обећава да међу народима на Балкану можда постоји шанса да се јаве нормални људи, посебно унутар хрватског друштва, који желе да се суоче са језивим злочинима који су чињени током Другог светског рата. Такође, филм може да посрами све нас Србе, посебно наше филмаџије, јер све до данас се нисмо сетили да снимимо ниједно остварење које би било везано за ову тематику, за нас Србе свакако веома болну.

Једну од примедби коју сам чуо била је због чега се у филму Срби називају православцима, а не Србима. Наводно, то страховито смета и пара уши. Да се разумемо, филм је рађен на основу дневника Диане Будисављевић. Може се претпоставити да је она, без обзира што је за Србина врхунског лекара у том периоду, била удата, користила такав термин. Иначе, занимљиво је да њен муж Јулије Будисављевић био шеф хируршке клинике и да му је врхунско знање очито сачувало живот. Без обзира што се морао да региструје под бројем, јер је био Србин, што опет говори да се српско име није смело да помиње, његову имовину усташе нису отимале, нити су га отерали у логор, јер очито бољег стручњака нису имали. Уосталом, чак и у савременој Хрватској, оној која је настала противно свим могућим нормама међународног поретка, Срби нису могли да буду чак ни национална мањина у Туђмановом уставу. Једноставно, избрисани су.

Далеко је битнија чињеница да се овим филмом у Хрватској почело са разбијањем мита о наводној хуманости кардинала Алојзја Степинца, јер Диана Будисављевић је у својим дневничким белешкама описала сусрете са кардиналом који се у Пилатовском смислу ограђивао како је немоћан да помогне у избављењу деце. Такође, његово наводно противљење да се српска деца покрштавају овим филмом је пало у воду, јер њене белешке управо указују да је он био упознат шта његови фратри раде на терену, а више је него очигледно да је све то чињено уз његов благослов. Верујем да ће макар неко од Хрвата ставити прст на чело када клања пред његовим ковчегом у загребачкој катедрали, јер тај човек не може да буде ни блажени, нити светац, већ је то осведочени злочинац. Најбољи опис је дао италијански публициста Марко Аурелио Ривели који је написао књигу „Надбискуп геноцида“.

Велико суочење хрватског друштва морало би да буде и са том чињеницом да су усташе једине на свету имале логор за децу, као што је било Јастребарско. Без трунке емоције пуштали су децу да умиру тако што су их неухрањене држали у језивим логорашким условима. То се врло прецизно наводи у белешкама дневника Диане Будисављевић. Неспорно је и да се то чинило масовно, јер сам податак да је она успела да спаси око 12 000 деце може само да нам подстакне тему за размишљање колико је заиста деце уморено или умрло по усташким логорима. О њиховим убијеним родитељима, о мајкама која су та деца отимана из њихових наручја, могли би се писати томови и томови. Најсташније је ипак што је огроман број те деце покрштаван и што су их облачили у усташке униформе. Можда је неко од њих, не знајући своје порекло, а опет васпитаван касније у домовима или породицама које су усвајале ту децу, у сукобима током деведесетих дигао пушку на своје сународнике.

Ту долазимо до кључног момента Дианиног живота који је њу срушио, као и све нас када смо сазнали шта се догодило са њеном картотеком коју је брижљиво водила током рата. Њу нису одузеле усташе, већ партизани, односно ОЗНА. Шеф ОЗНЕ после рата био је Иван Стево Крајачић, по многима гори усташа од самих усташа. Очито је по његовој наредби картотека одузета и до данас никада није пронађена. Може се претпоставити да је уништена. С обзиром на Крајачићева кокетирања током рата са усташама може се претпоставити да је он желео да заштити неке од њих, али и да се истина о размерама тако великог злочина који хрватски народ носи на својим плећима никада не сазна. Такође, најевећи део те деце никада није сазнао ни ко су им било родитељи, ни које им је порекло. Оно што Павелић није успео до краја да спроведе, јер га је омела капитулација, а то је да баш та спасена деца забораве ко су и шта су, успела је да одради ОЗНА за Крајачићем на челу. Отуда је овај филм сјајна ствар да се о овој истини проговори. Суштински, разлика између усташа и хрватских комунистичких челника била је само у методама како уништити српски национални корпус. Уосталом, као финале и потврду ове тезе говори вам стварање данашње, Туђманове Хрватске. Њу су пре свега створили хрватски партизани помиривши се са усташком емиграцијом.

Зато је овај филм, који иде на срамоту нама Србима што га нисмо снимили, веома важан.

Писмо Србима којима је срце у Загребу

Дотична господо,

Опростите, али вама не могу да напишем оно „поштована“, чак и ако бих био принуђен да испуњавам форму. Једноставно, ви не заслужујете ама баш никакво поштовање, па ни то формално. Ви чак не заслужујете ни презир, јер и то би била нека емоција према вама. Ви не заслужујете ама баш ништа, јер ви и јесте ништа.

Вама се обраћам као ништавилима. Не због чињенице што ви аплаудирате у знак подршке Загребу. Људски је имати сажаљење за свачије муке. Мени је невиног света, посебно деце, увек жао. Ви сте ништавила из сасвим другог разлога, а он се састоји у томе да никада се нисте сетили да у знак подршке било шта организујете за толике страдале Србе, посебно оне Србе које побише и протераше преци ових којима сада кроз аплауз дајете подршку. Данас је годишњица НАТО агресије, а ви за 21 годину нисте се никада сетили било какав перформанс или било шта друго да организујете како би се одржало сећање на невино страдале ваше сународнике. Није вам срце никада било ни у Алексинцу, ни у Сурдулици, нити у Грделичкој клисури, нити икада искрено у згради РТС где невино страдаше људи на свом послу. Ово последње сте користили искључиво за политички обрачун са неистомишљеницима. Једнако, никада вам срце није било ни у Книну, нити у Петрињи, Обровцу, Бенковцу, нити било где широм Републике Српске Крајине коју са карте избрисаше преци и савременици ових којима дајете данас подршку кроз аплауз. Битно је да вам је срце код њих, што данас демонстрирате кроз графите по Београду, као што је такође битно да вам срце никада није било међу сопственим сународницима. Немам никакву дилему- ви жалите што сте се родили као Срби. Отуда, баш због тог вашег најпримитивнијег аутошовинизма искрено вас сматрам за ништавила. Хигијенски је са вама прекинути сваки контакт.

Туђи измет вам очито увек лепше смрди. Срамно је и скандалозно док шаљете срца ка Загребу да се не присетите да тамо у катедрали са које крст паде лежи зликовац попут Степинца. Срамно је и скандалозно да идете током лета да сунчате ваше задњице по хрватском приморју баш када они славе једино што имају- највећи злочин после Другог светског рата. Вама никада није сметало да вашу задњицу осунчате испод билборда на коме је фотографија прославе геноцидне акције каква је „Олуја“. Док путујете „Лијепом њиховом“ верујем да се никада нисте сетили да запалите свећу у Јасеновцу, највећем граду под земљом чији су „становници“ ваши сународници. Живе су их сахрањивали, очи и гркљаје им вадили, али вас то не занима. Ви дајете срце потомцима ових што су такве ствари чинили. Верујем док сунчате ваше задњице да уживате у тактовима Перковићевих песама, па ко зна, можда и запевате коју. Чисто да дате допринос слављењу највећих монструма које је свет упознао.

Да закључим, знам да ћете ме сада осуђивати где год стигнете. Прогласићете ме за најгорег. Искрено, ја се радујем томе. Била би ме стид и срамота да ме ви хвалите. Дистанцa коју правим између вас је таман таква да на вас гледам као на губу. Уз изразито гађење које према вама испољавам немам намеру чак ни да вас поздравим.

Одвратни остали и сви се вас гадили!

Владимир Ђукановић

народни посланик у Скупштини Србије.

Писмо комшијама

Поштоване комшије,

Одмах да се разјаснимо, ово „поштоване“ пишем реда ради, јер некако никада нисам могао да вас поштујем. Но, како писма обично крећу са тим формалним уводом, нећу га ни ја мењати.

Видим да вас је снашла тешка мука. Стресао вас је земљотрес и то је заиста страшно. Као верник, православни хришћанин, ја се никада туђој несрећи радовао нисам, па чак ни несрећи душмана наших. Напротив, код нас православних је такав обичај да се молимо и за непријатеље наше. Искрено ми је жао невиног света који је доживео стрес и свакако озбиљну материјалну штету.

Ипак, немојте од мене очекивати не знам какву емпатију. Не пада ми на памет да пискарам бесмислене статусе по друштвеним мрежама и да сузе роним за вашом муком, тим пре јер сте ви главни генератори муке мојих сународника. Можда вам је овај земљотрес и нека врста опомене да пробате макар мало да се покајете за сва злодела која починисте над Србима. Наравно, тешко ће то ићи у вашој загребачкој катедрали, јер у њој сахранисте зликовца какав је Алојзје Степинац, па му се још у истој клањате и молите и хоћете за свеца да га прогласите. Није ни чудо што је крст пао са врха таквог места, јер Бог ипак не прашта када се зликовцу клањаш.

People walk past a damaged house after an earthquake in Zagreb, Croatia, Sunday, March 22, 2020. A strong earthquake shook Croatia and its capital on Sunday, causing widespread damage and panic.(AP Photo/Filip Horvat)

Елем, пошто код нас иде годишњица сећања на НАТО агресију којој сте се толико радовали, па сте још дозволили прелет НАТО авиона преко ваше територије како би злочинци убијали нашу децу и нејач, а ви се сеирили над нашом муком, ја понављам ипак нећу да славим вашу несрећу. Но, подсетићу вас какви сте тада били, јер Божија опомена, а очито и казна, дође кад тад. Ви сте као народ толико грешни, да не знам колико да се кајете грехе ваших предака, а и вас самих који такве претке славите, не можете да окајете. Но, није моје да судим. То ради Господ.

Чак и данас када се човечанство стиди нацизма, ви се поносите тиме што сте били на страни нацистичке Немачке. Ваш најомиљенији певач пева песме у славу најгорим злотворима у историји човечанства, а ви на тактове таквих песама поскакујете и у транс се бацате. Једини сте народ који је у својој историји имао „фабрику зла“ како је синоним за логор Јасеновац, а приде сте такође једини народ који је у својој историји имао логор за децу као што је Јастребарско. Опростите, волео бих када би у вашој историји имали да покажете свету нешто што је везано за вашу „тисућуљетњу“ културу или државотворност, али тога нема. Једино чиме се дичите су логори, протеривање и клање Срба.

Срећни сте били када сте Србе из Крајине етнички почистили са њихове земље. Данас славите етничко чишћење као државни празник, јер свакако немате који други датум да узмете, с обзиром да државу никада нисте ни имали. Вама је срећа увек била у нашој несрећи.

Отуда, поштоване комшије, још једном понављам, жалим шта вам се догодило. Ви нас не бисте жалили. Ипак, у томе је разлика између нас и вас. Но, како год, пожурите са покајањем, јер оно што је на злочину створено, никада не може и да опстане. Кад тад Господ то уреди. Мислите о томе данас док вас земљотрес тресе.

Владимир Ђукановић,

народни посланик у Скупштини Републике Србије.