Најтежа битка

Решио је Вучић многа тешка питања или их је у најмању руку окренуо у потпуности или добрим делом у српску корист. Проблем фискалне консолидације, враћања поверења у Србију као сигурног партнера у свету, проблем Косова и Метохије, бројни регионални изазови, промена свести код народа да морамо више да радимо… Све су то озбиљни државни проблеми са којима се он највећим делом изборио. Ипак, оно што је недавно прокламовао, а тиче се борбе против мафије, биће му најтежи изазов у коме ће или страдати или изаћи као озбиљан победник. Средине нема, јер са мафијом се компромис не прави.

Разумем, многи ће сада да ми замере зашто сумњам у успешност најављене борбе са мафијом, јер увек је важило правило да нико није јачи од државе. Слажем се са тим, али то се односи само у ситуацији када су држава и мафија две супротстављене стране. У нашем случају то баш и није тако. Мафија о којој је Вучић говорио је озбиљна паралелна државна структура, веома наслоњена на бројне државне ресурсе, неки од њих су везани баш за оне државне структуре које би требало да сузбијају криминал, регионалног је типа и суштински представља државу у држави. Зато, кључ Вучићевог успеха у тој борби је најпре темељно чишћење државног апарата од мафијиних сарадника. То је једини пут, врашки тежак, али друге нема.

Највећи проблем биће подршка правосуђа. Уколико она изостане, а плашим се да хоће, онда од те борбе нема ништа. Уосталом, како објаснити да су се на суђењима догађала одређена ослобађања од оптужбе за најтежа кривична дела тако што се волшебно замене докази или из чиста мира нестану? Да све буде још горе, неретко се догађало да се тужилац намерно не жали на такве судске одлуке, па ослобађајуће пресуде постану правоснажне. Логично, постави се увек питање- ко то помаже да докази нестану или да се замене? Које то у држави тако моћан да то учини и да се читавој јавности смеје у лице?

Недавно сам рекао да ће Вучић радије погинути него што ће од ове борбе одустати. Тако мора да буде. Све оно што је позитивно урадио за Србију пашће као кула од карата уколико се не обрачуна са овим полусветом. Људи су почели озбиљно да се плаше, јер шта рећи ако се за само месец  и кусур дана догоди неколико отимица и још увек се не зна где су отети, као и неколико тешких убистава за које медији пишу да су најављивана преко друштвених мрежа. Ко је то толико моћан да без икаквог страха најављује и чини отмице и убиства? Како је могуће да нико претходно није реаговао на такве најаве? Шта раде државни органи и да ли се неко померио до сада да покуша да расветли те отмице? Председник државе је говорио и о томе да се догодило и некакво одсецање главе. Ко то одсеца главе по Србији? Србија мора да буде сигурна држава у којој се сваки човек, наш држављанин или странац, осећа сигурно.

Отуда, у овој борби морамо да будемо никад јединственији. Вучић ће, понављам, у овој борби или страдати или изаћи као озбиљан победник. Од исхода ове борбе зависи и даљи пут Србије.

Дијалог



Дијалог је дивна реч за чути. Настала је од грчке речи „Dialogos“ и суштински значи разговор и против разговор две или више особа. Суштина разговора је да се чују ставови свих страна и у уређеним демократским друштвима увек се трага за одређеним компромисом, односно дијалог се води како би се приближили супротстављени ставови. Супротно томе, када дијалог не доведе до тог циља, настаје сукоб.
Елем, дијалог би требало да воде заинтересоване стране и ту Србија има изузетно велики проблем.

Проблем који може да доведе до озбиљних последица, јер се у јавности вештачки креира амбијент наводне огромне поларизованости две Србије које не могу да разговарају због дијаметрално супротстављених ставова. То није истина и против тога се као друштво морамо да боримо. Србија није поларизована, већ напротив, прилично је изражена већина за опцију која тренутно води Србију. Уз све могуће замерке, којих истина није мало, већинска Србија ипак подржава политику коју Вучић заступа. Са друге стране имамо изразиту мањину која себе циљано кроз радикализацију политичких ставова доводи у амбијент апсолутне непослушности према систему не би ли вештачки направила атмосферу застрашујуће подељености. Какву год форму дијалога да им понудите они ће бити против, јер њима није циљ да воде разговор, већ да направе атмосферу нетрпељивости према власти. Проблем Србије је што су они медијски и по дубини система веома моћни, имају огромна финансијска средства и за себе држе да су они елита у сваком погледу, од културне, преко медијске, научне, политичке, које год. Они чак са висине гледају сваког ко има другачији став, посебно ако има у свом ставу родољубиву конотацију, јер за њих су такви прљави, аљкави, масни и задргли десничари и националисти. Ипак, уколико им се на неки начин приближе у борби против Вучића чак и они који су заговарали и одређене нацистичке ставове, е онда они постају пожељни партнери умивених националистичких схватања. Онда могу и да носе на реверу значке руског ФСБ, без обзира што је комплетна та лажна елита крајње антируски настројена, такви им неће бити сметња, јер су против Вучића. Њихово мерило политичког битисања није да се направи нешто корисно за Србију, већ да ли си за или против Вучића. Осете ли да га макар мало браниш, одмах постајеш издајник, бот, сендвичар, продана душа… Отуда, са таквима је заиста тешко разговарати, јер код њих се увек зна шта неће, а неће Вучића и најрадије би га обесили на Теразијама са све његовом породицом, али код њих се никад не зна шта они заправо хоће, осим опет да има је једини политички циљ да Вучића нема. Значи, нећемо Вучића и хоћемо Вучића да нема. То би отприлике био њихов почетак и крај дијалога, јер други смисао њиховог постојања на политичкој сцени и не постоји. Уосталом, живи били па видели, ако до некаквог дијалога са том изразитом мањином и дође, кључни захтев мањине биће у томе да се име Александра Вучића не сме да појави ни на једном изборном листићу, па чак ни на председничким изборима. Све друге бесмислице које су давали као примедбе на изборни процес неће ни помињати ако ово издејствују код појединих европских парламентараца да буде кључни захтев према властима у Србији. Значи, да до краја упростим, кључни захтев ће бити да се Вучић повуче из активне политике и да се не кандидује на наредним изборима. Уосталом, све то се на мала врата већ провлачи као идеја, јер суштина је у томе да Србија нема јаког лидера, нити стабилну власт, већ је по њиховом схватању демократија да имаш што слабије политичке лидере и крајње климаву скупштинску већину коју лако можеш да уцењујеш и урушаваш. Уколико Вучић не буде на ово пристао, онда ће се дати зелено светло агресивној и радикализованој мањини, свакако добро подмазаној финансијски, да крене у насилно рушење власти. Одавно је у свету постало небитно ко има већину на изборима. Битно је имати уз себе радикализоване демонстранте који су спремни да пуцају у полицију, да пале државне институције, да премлаћују политичаре који су део власти и њихове породице и да се све то представи у западним медијима спинује као право на побуну наводно угњетаваног народа. Сценаристи за Србију су увелико спремни.
Мислите да нисам у праву и да претерујем?
Живи били па видели, али сетићете се овог мог текста.

Тиха већина и изборни цунами

Не волим велике речи, а посебно не волим да се осионо понашам над пораженим. Заправо, учен сам и васпитан у духу народне пословице- „У добру се не понеси, у злу се не понизи“. Свакако, драго ми је што смо однели невероватну изборну победу. Победу која није виђена од почетка вишестраначја и која је на неки начин показала да Србија заиста гласа за опцију која има пре свега великог лидера, али и опцију која нуде нешто. Срби не воле да гласају против, већ воле да гласају за.

Српска напредна странка ипак нема разлога за велико славље. Напротив, има разлога за велике бриге, јер народ је указао до сада невероватно поверење и тражи од ње да у потпуности преузме одговорност. Нама у Српској напредној странци то мора да буде јасно. Нема више позивања на то шта су неки други раније радили, јер сада тих других више нема. Отишли су у пензију или у историју. Народ сада гледа у нас.

Део опозиције који је бојкотовао изборе суштински ништа није разумео колику нам је корист учинио. Најпре, њихов бојкот се није ни осетио, јер на изборе је изашло више од половине уписаних бирача. Небитно је и да је којим случајем и био неки проценат испод 50 одсто, суштина је у томе да се њихов неизлазак на изборе није ни приметио, што је јасан показатељ да је њихово поверење у народу равно нули, а да су једино гласни у медијима и на друштвеним мрежама. Она тиха већина не проводи време на твитеру, већ ради и згражава се над оним што опозиција чини. Они људи дочекају изборе и тада покажу шта желе. Уосталом, главни показатељ њиховог фијаска, а са друге стране огромног добитка за Српску напредну странку, је чињеница да су напредњаци, за неверовати, у односу на претходне парламентарне изборе, уз сада мању излазност, добили нових преко 200 000 бирача. Тиме су демантовали све могуће будалаштине да више немају нови резервоар гласова. Напротив, рад на терену је једино мерило, а њега СНС веома гаји за разлику од нерадника из опозиционих редова.

Свакако, сада су кренуле теорије завере о покраденим изборима, о манипулацијама и слично. Исти оркестар исту песму свира сваки пут. Сви су им други криви за њихов неуспех до њих самих. Они су ваљда безгрешни. Елем, на самим бирачким местима сви други су имали више контролора од СНС, али и у самој РИК СНС нема већину. Према томе, приче о неправилностима су бесмислене, што су иначе потврдиле и све могуће организације које су изборе пратиле. Да ли се неком допада изборни резултат и да ли је он криза демократије, то је већ теоријска расправа, мада никада се народна одлука не може сматрати кризом демократије. Посебно је смешно позивање на легитимитет због излазности, јер рецимо на председничке изборе 2004.године када је Тадић победио Николића и у првом и другом кругу изашло је мање бирача него на ове парламентарне изборе, па нико Тадићев легитимитет није доводио у питање. Да не говорим о локалним изборима у Београду када је Богдановић за длаку победио Вучића, јер то су избори где је излазност у Београду била једва око 40 одсто, па нико није оспоравао легитимитет Богдановићу. Уосталом, да је била већа излазност, с обзиром на тренд увећања гласова СНС, Вучић и друштво имали би још већи проценат и број гласова.

Кључни проблем бојкоташке опозиције је у томе што они не виде себе, не сагледавају своје грешке, не нуде програм и изнад свега су нерадници. Док је њих таквих какви су, Вучић заиста може мирно да спава и да настави из избора у изборе да им држи лекције. Они њему нису никаква опасност. Опасност по Вучића и друштво врема од политичких неприлика које ће снаћи ускоро Србију, јер ту је потребно да се СНС покаже максимално одговорном. Такође, велика опасност прети и из редова саме СНС због незајажљивих апетита и амбиција њених кадрова, посебно сада ако осете да могу да буду бахати због оваквог изборног резултата. Ипак, да будемо искрени, народ је Вучићу пружио између осталог оволику подршку баш да би у својим редовима са таквима раскрстио. Ово му је прилика коју не сме да пропусти.

Како буде радио, тако му Бог помогао.

Тужних 25 година

Сећам се као да је јуче било. Васкрс је тада пао баш за 1.мај. Био сам са родитељима у Неготину код бабе и деде. Сећам се и да тај Васкрс у Неготину није био сунчан. Напротив, падала је нека ситна кишица која је најављивала трагедију. Она се и догодила. Тог 1.маја 1995.године збрисан је српски народ са простора западне Славоније. Окучани, Пакрац, Јасеновац… Све је нестало.

Тадашња власт у Београду је крила до касно у подне да се усташки напад на српски живаљ догодио. Неколико месеци раније славодобитно су отварали ауто-пут Београд-Загреб који је делом пролазио кроз подручје западне Славоније, чиме су баш Хрватима омогућили да се инфилтрирају на тај простор и да сагледају како да нападну готово небрањено подручје тадашње Републике Српске Крајине. Због тога што је тада проглашаван за „фактор мира и стабилности на Балкану“ како су га Американци пристали да га ословљавају и због тога што је наивно мислио да ће га уколико остави Србе из Крајине на цедилу Клинтон и друштво оставити на миру, Милошевић прстом није макао да се помогне Србима током злочиначке акције „Бљесак“, а ни касније када се догодила „Олуја“. Напротив, за век векова остаће срамота да су тада на држаној телевизији преношени кадрови првомајских уранака, а вест да усташе кољу наш народ и да га протерују била је негде пред крај дневника. Но, све је то сада историја, а туга је вечита. Она траје већ 25 година.

Ипак, ни данас после 25 година нисмо се пуно променили. На моју срамоту и сам учествујем у томе и пред вама пишем да сам се постидео што сам 1.маја 2020.године више времена потрошио да се надјачавам ко има бољу акцију, да ли ми са бакљама или противници са шерпама. Нисам се одмах сетио наших мученика који тада страдаше, а ваљало би се подсетити да су усташе тада заузеле највећи српски град под земљом- Јасеновац. Да будем до краја искрен, више је у медијима данас причано о тој злочиначкој акцији, него што се те 1995.године говорило на РТС-у док је напад трајао. Но, није довољно. Политичке смисалице су нам биле битније и лично се стидим себе што сам несвесно на то пристао.

Ипак, највећа срамота је оправдавање Зорана Милановића који је напутио прославу акције „Бљесак“ због усташког поздрава „За дом спремни“. Највише га је ту оправдавао Борис Тадић, али и екипа око Драгана Ђиласа, која је упорно преко својих портала тражила лепе речи за Милановићев гест. Не разуем, а шта је он то лепо урадио? Он је поштована господо дошао на прославу акције која је нас Србе завила у црно. Он је дошао да прослави злочин. То што се повукао одатле због усташког поздрава је небитно. Он ту акцију слави, уместо да је се стиди. Зато, срам да буде сваког ко му тражи речи оправдања, јер разлика између тзв.хрватских комуниста и усташа је само у нијансама. Оба фактора имају заједничког непријатеља- Србе. Уосталом, данашњу Хрватску створили су хрватски комунисти. На истим темељима и идеји на којој је Павелић стварао НДХ, с том разликом што су они ипак успели у намери да нас етнички очисте. Павелићу то није пошло до краја за руком.

Нека је вечна слава свим погинулим Србима током злочиначке усташке акције „Бљесак“.

Дневник Диане Будисављевић

Пажљиво сам одгледао играно-документарну драму Дане Будисављевић рађену по дневничким записима Диане Будисављевић, жена која је у срцу усташког режима, у сред Загреба, ризиковала сопствену главу како би помагала невиним жртвама усташког режима и спасавала највећим делом српску, али и јеврејску и ромску децу, тако што их је успевала да извуче из канџи усташких логора. Филм сам по себи није Бог зна каквог бриљантног остварења, но то и није толико битно. Рецимо да сам убеђен да у самој Хрватској није било много заинтересованих да спонзоришу ово остварење, па је иначе урађен у складу са могућностима. Што би народ рекао- колико пара, толико и музике. Ипак, овај филм има сасвим другу димензију која нам обећава да међу народима на Балкану можда постоји шанса да се јаве нормални људи, посебно унутар хрватског друштва, који желе да се суоче са језивим злочинима који су чињени током Другог светског рата. Такође, филм може да посрами све нас Србе, посебно наше филмаџије, јер све до данас се нисмо сетили да снимимо ниједно остварење које би било везано за ову тематику, за нас Србе свакако веома болну.

Једну од примедби коју сам чуо била је због чега се у филму Срби називају православцима, а не Србима. Наводно, то страховито смета и пара уши. Да се разумемо, филм је рађен на основу дневника Диане Будисављевић. Може се претпоставити да је она, без обзира што је за Србина врхунског лекара у том периоду, била удата, користила такав термин. Иначе, занимљиво је да њен муж Јулије Будисављевић био шеф хируршке клинике и да му је врхунско знање очито сачувало живот. Без обзира што се морао да региструје под бројем, јер је био Србин, што опет говори да се српско име није смело да помиње, његову имовину усташе нису отимале, нити су га отерали у логор, јер очито бољег стручњака нису имали. Уосталом, чак и у савременој Хрватској, оној која је настала противно свим могућим нормама међународног поретка, Срби нису могли да буду чак ни национална мањина у Туђмановом уставу. Једноставно, избрисани су.

Далеко је битнија чињеница да се овим филмом у Хрватској почело са разбијањем мита о наводној хуманости кардинала Алојзја Степинца, јер Диана Будисављевић је у својим дневничким белешкама описала сусрете са кардиналом који се у Пилатовском смислу ограђивао како је немоћан да помогне у избављењу деце. Такође, његово наводно противљење да се српска деца покрштавају овим филмом је пало у воду, јер њене белешке управо указују да је он био упознат шта његови фратри раде на терену, а више је него очигледно да је све то чињено уз његов благослов. Верујем да ће макар неко од Хрвата ставити прст на чело када клања пред његовим ковчегом у загребачкој катедрали, јер тај човек не може да буде ни блажени, нити светац, већ је то осведочени злочинац. Најбољи опис је дао италијански публициста Марко Аурелио Ривели који је написао књигу „Надбискуп геноцида“.

Велико суочење хрватског друштва морало би да буде и са том чињеницом да су усташе једине на свету имале логор за децу, као што је било Јастребарско. Без трунке емоције пуштали су децу да умиру тако што су их неухрањене држали у језивим логорашким условима. То се врло прецизно наводи у белешкама дневника Диане Будисављевић. Неспорно је и да се то чинило масовно, јер сам податак да је она успела да спаси око 12 000 деце може само да нам подстакне тему за размишљање колико је заиста деце уморено или умрло по усташким логорима. О њиховим убијеним родитељима, о мајкама која су та деца отимана из њихових наручја, могли би се писати томови и томови. Најсташније је ипак што је огроман број те деце покрштаван и што су их облачили у усташке униформе. Можда је неко од њих, не знајући своје порекло, а опет васпитаван касније у домовима или породицама које су усвајале ту децу, у сукобима током деведесетих дигао пушку на своје сународнике.

Ту долазимо до кључног момента Дианиног живота који је њу срушио, као и све нас када смо сазнали шта се догодило са њеном картотеком коју је брижљиво водила током рата. Њу нису одузеле усташе, већ партизани, односно ОЗНА. Шеф ОЗНЕ после рата био је Иван Стево Крајачић, по многима гори усташа од самих усташа. Очито је по његовој наредби картотека одузета и до данас никада није пронађена. Може се претпоставити да је уништена. С обзиром на Крајачићева кокетирања током рата са усташама може се претпоставити да је он желео да заштити неке од њих, али и да се истина о размерама тако великог злочина који хрватски народ носи на својим плећима никада не сазна. Такође, најевећи део те деце никада није сазнао ни ко су им било родитељи, ни које им је порекло. Оно што Павелић није успео до краја да спроведе, јер га је омела капитулација, а то је да баш та спасена деца забораве ко су и шта су, успела је да одради ОЗНА за Крајачићем на челу. Отуда је овај филм сјајна ствар да се о овој истини проговори. Суштински, разлика између усташа и хрватских комунистичких челника била је само у методама како уништити српски национални корпус. Уосталом, као финале и потврду ове тезе говори вам стварање данашње, Туђманове Хрватске. Њу су пре свега створили хрватски партизани помиривши се са усташком емиграцијом.

Зато је овај филм, који иде на срамоту нама Србима што га нисмо снимили, веома важан.