Дијалог



Дијалог је дивна реч за чути. Настала је од грчке речи „Dialogos“ и суштински значи разговор и против разговор две или више особа. Суштина разговора је да се чују ставови свих страна и у уређеним демократским друштвима увек се трага за одређеним компромисом, односно дијалог се води како би се приближили супротстављени ставови. Супротно томе, када дијалог не доведе до тог циља, настаје сукоб.
Елем, дијалог би требало да воде заинтересоване стране и ту Србија има изузетно велики проблем.

Проблем који може да доведе до озбиљних последица, јер се у јавности вештачки креира амбијент наводне огромне поларизованости две Србије које не могу да разговарају због дијаметрално супротстављених ставова. То није истина и против тога се као друштво морамо да боримо. Србија није поларизована, већ напротив, прилично је изражена већина за опцију која тренутно води Србију. Уз све могуће замерке, којих истина није мало, већинска Србија ипак подржава политику коју Вучић заступа. Са друге стране имамо изразиту мањину која себе циљано кроз радикализацију политичких ставова доводи у амбијент апсолутне непослушности према систему не би ли вештачки направила атмосферу застрашујуће подељености. Какву год форму дијалога да им понудите они ће бити против, јер њима није циљ да воде разговор, већ да направе атмосферу нетрпељивости према власти. Проблем Србије је што су они медијски и по дубини система веома моћни, имају огромна финансијска средства и за себе држе да су они елита у сваком погледу, од културне, преко медијске, научне, политичке, које год. Они чак са висине гледају сваког ко има другачији став, посебно ако има у свом ставу родољубиву конотацију, јер за њих су такви прљави, аљкави, масни и задргли десничари и националисти. Ипак, уколико им се на неки начин приближе у борби против Вучића чак и они који су заговарали и одређене нацистичке ставове, е онда они постају пожељни партнери умивених националистичких схватања. Онда могу и да носе на реверу значке руског ФСБ, без обзира што је комплетна та лажна елита крајње антируски настројена, такви им неће бити сметња, јер су против Вучића. Њихово мерило политичког битисања није да се направи нешто корисно за Србију, већ да ли си за или против Вучића. Осете ли да га макар мало браниш, одмах постајеш издајник, бот, сендвичар, продана душа… Отуда, са таквима је заиста тешко разговарати, јер код њих се увек зна шта неће, а неће Вучића и најрадије би га обесили на Теразијама са све његовом породицом, али код њих се никад не зна шта они заправо хоће, осим опет да има је једини политички циљ да Вучића нема. Значи, нећемо Вучића и хоћемо Вучића да нема. То би отприлике био њихов почетак и крај дијалога, јер други смисао њиховог постојања на политичкој сцени и не постоји. Уосталом, живи били па видели, ако до некаквог дијалога са том изразитом мањином и дође, кључни захтев мањине биће у томе да се име Александра Вучића не сме да појави ни на једном изборном листићу, па чак ни на председничким изборима. Све друге бесмислице које су давали као примедбе на изборни процес неће ни помињати ако ово издејствују код појединих европских парламентараца да буде кључни захтев према властима у Србији. Значи, да до краја упростим, кључни захтев ће бити да се Вучић повуче из активне политике и да се не кандидује на наредним изборима. Уосталом, све то се на мала врата већ провлачи као идеја, јер суштина је у томе да Србија нема јаког лидера, нити стабилну власт, већ је по њиховом схватању демократија да имаш што слабије политичке лидере и крајње климаву скупштинску већину коју лако можеш да уцењујеш и урушаваш. Уколико Вучић не буде на ово пристао, онда ће се дати зелено светло агресивној и радикализованој мањини, свакако добро подмазаној финансијски, да крене у насилно рушење власти. Одавно је у свету постало небитно ко има већину на изборима. Битно је имати уз себе радикализоване демонстранте који су спремни да пуцају у полицију, да пале државне институције, да премлаћују политичаре који су део власти и њихове породице и да се све то представи у западним медијима спинује као право на побуну наводно угњетаваног народа. Сценаристи за Србију су увелико спремни.
Мислите да нисам у праву и да претерујем?
Живи били па видели, али сетићете се овог мог текста.

Аутор: Владимир Ђукановић

Владимир Ђукановић је народни посланик у Скупштини Србије, адвокат и медијатор. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду, где је касније завршио и мастер студије на тему "Кривично право у законику књаза Данила Петровића". Докторанд је на Правном факултету у Нишу на правно-историјском смeру. Ожењен је Мајом, отац је Димитрија, Ђорђа и Јелисавете. Породичан и верујући човек. Велики навијач Црвене звезде.

Leave a Reply