Браво за Ацу Лукаса

Српско друштво има један ужасан проблем који се испољава у чињеници да се овде успех никада не прашта. Успешан човек у Србији је обавезно лопужа и мафијаш или је у најблажој варијанти корупцијом дошао до пара. Колико год да се несрећник који је нешто са својих десет прстију учинио правдао и доказивао да је поштен и честит, никада га српско друштво неће прихватити као таквог. Љубомора и ужасна завист, као и сопствена неспособност, код многих рађа тај одбрамбени механизам да сопствене неуспехе увек правдају тиме што ће нагрдити успешног. То му ваљда дође као терапија. Посебно то дође до изражаја ако је успешни нешто учинио као добро дело. Тада се обавезно рађа најпримитивније вређање уз уобичајену реченицу- па колико је покрао ред је да нешто и врати.


Елем, мука оке пандемије то неретко доказује. Да се разумемо, нисам неки љубитељ наше естраде, јер као и у сваком зверињаку тако и у овом естрадном ту има свега и свачега. Естрада не зарађује како се мисли. Зарађују они који су своје име и репутацију годинама стицали тако што су умели да пронађу жицу код народа и који су сада на неки начин иконе естраде без чијих песама нема добре забаве. Ипак, чак и када такви одлуче да нешто поклоне својим сународницима, пре свега комшијама, као што је то Аца Лукас учинио са својим концертом, то никако не може да добије подршку која није најпре умрљана бестидним пљувањем по дотичном певачу копајући по његовој биографији. То што је извео концерт за памћење и то што су му и гости били сјајни људи, попут мог доброг пријатеља Бобана Рајовића или Кикија Лесандрића фронтмена чувених „Пилота“, небитно је за дежурне хејтере по друштвеним мрежама. Да буде све засољено лудило, сви су од реда напљувани. Без икаквог разлога. О самом концерту, начину певања, амбијенту и изабраним песмама, ни речи. То изгледа није битно.
Но вратимо се том копању по биографијама наших естрадних звезда. Свакако да Аца Лукас није цвећка. Далеко од тога. Уосталом, ако га због нечега ценим то је управо због чињенице да своју прошлост, посебно њен мрачни део, никада није крио. Подржавам га што је о томе отворено увек говорио и што је сваки пут младе људе саветовао да не крену странпутицом дроге. Говорио је отворено и да је певао разноразним ликовима из света подземља. Замислите то, гле великог чуда, певач коме је кафана радно место пева гостима. Па и таквима који су са оне стране закона. Кафана госте не бира, као што ни певач не бира кога ће његова песма да погоди. Да будемо до краја искрени, нема тог популарног певача који није певао сваком- од клошара до академика. То му је посао. Оно што је битно је какав је он човек. Аца Лукас је својим гестом да пева комшијама и да то директно преноси показао да јесте добар тип. Унео је радост у многе домове и одрадио је концерт као када је ономад „Маракану“ напунио. Као и његови гости који су се својски потрудили да грми добра музика. Звезда је звезда, а Аца Лукас је поред тога што је мега звезда човек са обе ноге на земљи и неко ко воли свој народ, а посебно своје комшије.
Зато могу само да кажем- Ацо мајсторе, свака част!

Advertisements

Аутор: Владимир Ђукановић

Владимир Ђукановић је народни посланик у Скупштини Србије, адвокат и медијатор. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду, где је касније завршио и мастер студије на тему "Кривично право у законику књаза Данила Петровића". Докторанд је на Правном факултету у Нишу на правно-историјском смeру. Ожењен је Мајом, отац је Димитрија, Ђорђа и Јелисавете. Породичан и верујући човек. Велики навијач Црвене звезде.

Оставите одговор