Писмо Србима којима је срце у Загребу

Дотична господо,

Опростите, али вама не могу да напишем оно „поштована“, чак и ако бих био принуђен да испуњавам форму. Једноставно, ви не заслужујете ама баш никакво поштовање, па ни то формално. Ви чак не заслужујете ни презир, јер и то би била нека емоција према вама. Ви не заслужујете ама баш ништа, јер ви и јесте ништа.

Вама се обраћам као ништавилима. Не због чињенице што ви аплаудирате у знак подршке Загребу. Људски је имати сажаљење за свачије муке. Мени је невиног света, посебно деце, увек жао. Ви сте ништавила из сасвим другог разлога, а он се састоји у томе да никада се нисте сетили да у знак подршке било шта организујете за толике страдале Србе, посебно оне Србе које побише и протераше преци ових којима сада кроз аплауз дајете подршку. Данас је годишњица НАТО агресије, а ви за 21 годину нисте се никада сетили било какав перформанс или било шта друго да организујете како би се одржало сећање на невино страдале ваше сународнике. Није вам срце никада било ни у Алексинцу, ни у Сурдулици, нити у Грделичкој клисури, нити икада искрено у згради РТС где невино страдаше људи на свом послу. Ово последње сте користили искључиво за политички обрачун са неистомишљеницима. Једнако, никада вам срце није било ни у Книну, нити у Петрињи, Обровцу, Бенковцу, нити било где широм Републике Српске Крајине коју са карте избрисаше преци и савременици ових којима дајете данас подршку кроз аплауз. Битно је да вам је срце код њих, што данас демонстрирате кроз графите по Београду, као што је такође битно да вам срце никада није било међу сопственим сународницима. Немам никакву дилему- ви жалите што сте се родили као Срби. Отуда, баш због тог вашег најпримитивнијег аутошовинизма искрено вас сматрам за ништавила. Хигијенски је са вама прекинути сваки контакт.

Туђи измет вам очито увек лепше смрди. Срамно је и скандалозно док шаљете срца ка Загребу да се не присетите да тамо у катедрали са које крст паде лежи зликовац попут Степинца. Срамно је и скандалозно да идете током лета да сунчате ваше задњице по хрватском приморју баш када они славе једино што имају- највећи злочин после Другог светског рата. Вама никада није сметало да вашу задњицу осунчате испод билборда на коме је фотографија прославе геноцидне акције каква је „Олуја“. Док путујете „Лијепом њиховом“ верујем да се никада нисте сетили да запалите свећу у Јасеновцу, највећем граду под земљом чији су „становници“ ваши сународници. Живе су их сахрањивали, очи и гркљаје им вадили, али вас то не занима. Ви дајете срце потомцима ових што су такве ствари чинили. Верујем док сунчате ваше задњице да уживате у тактовима Перковићевих песама, па ко зна, можда и запевате коју. Чисто да дате допринос слављењу највећих монструма које је свет упознао.

Да закључим, знам да ћете ме сада осуђивати где год стигнете. Прогласићете ме за најгорег. Искрено, ја се радујем томе. Била би ме стид и срамота да ме ви хвалите. Дистанцa коју правим између вас је таман таква да на вас гледам као на губу. Уз изразито гађење које према вама испољавам немам намеру чак ни да вас поздравим.

Одвратни остали и сви се вас гадили!

Владимир Ђукановић

народни посланик у Скупштини Србије.

Advertisements

Аутор: Владимир Ђукановић

Владимир Ђукановић је народни посланик у Скупштини Србије, адвокат и медијатор. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду, где је касније завршио и мастер студије на тему "Кривично право у законику књаза Данила Петровића". Докторанд је на Правном факултету у Нишу на правно-историјском смeру. Ожењен је Мајом, отац је Димитрија, Ђорђа и Јелисавете. Породичан и верујући човек. Велики навијач Црвене звезде.

2 мишљења на „Писмо Србима којима је срце у Загребу“

Оставите одговор