Председнички кандидат у покушају

Свако има право да бира и да буде биран. То правило је Уставом дефинисано и оно је неприкосновено као једно од основних људских и грађанских права које свака индивидуа поседује.

Проблем је када људи имају нереалне амбиције, односно када умисле да су много битни, те да као такви могу да окрену свет несхватајући да испадају смешни. У својим нереалним амбицијама они своје противнике измишљају. Заправо, они морају да имају наспрам себе противника који ће им увек бити алиби за њихове неуспехе. Тако је крајње анонимном куму Драгана Ђиласа, Млађану Ђорђевићу, једини кривац на овом свету Александар Вучић, јер да није тог „диктатора“ Вучића Млађан би сигурно успео да постане председник Србије. Овако, по Ђорђевићу, Вучић се уротио против њега и очито по цео дан у председничком кабинету размишља како да Ђорђевића као врхунског визионара спута у остварењу за Србију тако важног момента- да баш он, Млађан Ђорђевић, постане председник Србије.

Делује комично кога све несрећни Млађа обилази по Србији, а помало и по амбасадама (посебно у амбасади Руске Федерације) и убеђује како је он једини прави избор за Србију. Људи ваљда из пристојности не желе да му кажу сурову истину да је то што чини шарлатанство, те се згражавају у себи и питају да ли је до те мере скренуо, јер је иначе, чак и док је саветовао Бориса Тадића (додуше крајње погрешно), био куд и камо тип са обе ноге на земљи. Очито нереална амбиција уме да убије здрав разум код човека.

Како год, несрећни Млађан се бацио да тражи подршку по Русији. Комично делује када на порталу који му је Ђилас оформио како би се преко њега играо и објављивао своје „визионарске“ текстове и интервјуе Ђорђевић почне да цитира изјаве наводно битних руских ликова, тзв.политичких аналитичара за Балкан. Један од њих је био неки Виктор Колбановски, човек кога сам имао прилике да упознам боравећи на скупу „Горчаков фонда“ пре неких годину ипо дана. Тада ме је тај „крајње озбиљни“ лик убеђивао да будем посредник кога ће Вучић овластити да преговарам са њим најдиректније о успостављању руске војне базе у Србији. Иначе, ради се о једном периферном лику који очито ради као лобиста у зависности ко му плати неки евро. Некада је био део тима Сергеја Железњака, али од момента када је Русија одлучила да промени тај тим који је био задужен за Балкан, највећим делом због неуспеха, али и због корупције у којој је помало и тај Колбановски како се прича имао удела, ти људи су апсолутно периферни и небитни. Односе са политичким актерима у Србији данас воде тотално други људи и труде се да се клоне од те бивше клике која их је прилично осрамотила. Ипак, Ђиласу и Млађану је неко у Русији био очајнички потребан. Тако се, претпостављам, Ђилас преко несрећног Млађана отворио да пронађу таквог „аналитичара“ какав је Колбановски и да заједничким снагама направе низ лажних наводно руских „аналитичких“ интернет портала преко којих би немилице пљували по српским властима представљајући то како је најдиректније Путин против онога што ради Александар Вучић карактеришући га као велеиздајника. Наравно, са друге стране, требало је да испадне како је Путин заправо све у Србији заложио да подржи Млађана Ђорђевића као нову политичку звезду, а Драгана Ђиласа и Савез за Србију као праву алтернативу за Србију јер ће они тобоже спасити Србију од имагинарне Вучићеве издаје.

Да није смешно било би тужно. Од наводног српског националисте доћи до пљувача свега, па чак и ако је то добро за Србију али не ваља јер је Вучић то остварио, заиста је сулудо. Ипак, Ђорђевић нам је показао да када ти не иде онда би све требало урадити да се имагинарни противник оцрни. На крају своди своје писаније и на лично називајући Вучића „издајником из Бугојна“ и неретко прозивајући Србе са западне стране Дрине да су кривци за јер не препознају у њему и опцији његовог кума праву визију за Србију. Ту се ова сторија о таквим несрећницима завршава. Признајем, о Ђорђевићу сам чуо низ добрих ствари из неког ранијег периода. Они који су о њему тако позитивно причали данас не могу да га препознају. Изобличио се од својих нереалних амбиција и сводећи политику на лични ниво. Зато ће од његовог потенцијалног председниковања Србијом остати само Ђиласов кум у покушају да буде председнички кандидат.

Advertisements

Аутор: Владимир Ђукановић

Владимир Ђукановић је народни посланик у Скупштини Србије, адвокат и медијатор. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду, где је касније завршио и мастер студије на тему "Кривично право у законику књаза Данила Петровића". Докторанд је на Правном факултету у Нишу на правно-историјском смeру. Ожењен је Мајом, отац је Димитрија, Ђорђа и Јелисавете. Породичан и верујући човек. Велики навијач Црвене звезде.

Оставите одговор