Сањати и сан у јаву претварати

Ми Срби имамо право на сан. Свако од нас. Посебно ако се осмелимо да уђемо у политичке воде. Имамо право да у нашим срцима носимо идеју слободне српске земље и да се боримо за оно што нам по сваком критеријуму припада.

Срби су по свим параметрима велики народ. Имају величанствену историју, посебно средњовековну. Имају у свом менталном склопу урођену жељу за слободом и својом крвљу су скупо плаћали свој слободарски дух. Срби су у односу на све друге народе у бившој СФРЈ апсолутно државотворан народ. Са колена на колено преносили су покољењима да је слобода нешто што нема цену и да се држава и православна вера морају чувати по цену и да глава падне. Отуда, свако од нас има право баш због тога што су нам преци у аманет оставили да сањa о уједињеној српској држави. Нека је наши душмани зову како год хоће, па чак и кроз оно што им највише смета- Велика Србија. За мене лично, нити је велика, нити је мала, ја је сањам уједињену. Онакву каква би она требало да буде.

Наравно, свака идеја мора да сазри. Сваки сан мора да дочека прави тренутак да се оствари као јава. Можда ми за нашег живота то не дочекамо колико год да се турбулентна времена на Балкану очекују. Ипак, сан мора да живи. Мора да се преноси на потомке. Они ће једног дана можда остварити оно за чим ми данас жудимо и сањамо.

Богу хвала, фамилија мог оца је из Републике Српске, тачније из села Доња Трнова, општина Угљевик. Фамилија по мајци је из источне Србије, тачније из Неготина. Поносан сам што сам спој прекодринског Србина и жене која долази из јуначког Хајдук Вељковог краја. Ваљда је и то један од разлога зашто сањам уједињење. Оно ће се кад тад догодити. Неприродна је данашња Босна и Херцеговина, јер је више од половине становништва не подноси. Она Босна Твртка Котроманића, историјски српска земља, данас је уткана искључиво у Републици Српској. Остатак Босне Србе у тој квази држави не занима. Поштују је, као уосталом читава моја фамилија, чисто ради административних разлога и никада неће рећи да им је то земља. Њихова земља је Србија, њихов главни град је Београд, а привремено Бања Лука. Сарајево, овакво какво је данас, никада.

Све ово не значи да позивам на непоштовање Дејтона. Напротив, апсолутно са за његово поштовање, јер Дејтоном је створена Република Српска. Њега би данас да укидају они што би укидали Републику Српску. Но, опет кажем, имам право да сањам уједињење. Као што имам право да сањам исправљање историјске неправде око отимачине Крајине и насилног црногорчења Срба у Црној Гори. Човек уосталом живи да би се борио, а ја немам намеру да кријем оно што осећам и што сањам, таман ме сви осуђивали. Живим за дан свесрпског уједињења у једну државу и оно ће доћи кад тад. Ако не за нашег живота, а оно за живота наших потомака.

Живело уједињење српских земаља!

Advertisements

Аутор: Владимир Ђукановић

Владимир Ђукановић је народни посланик у Скупштини Србије, адвокат и медијатор. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду, где је касније завршио и мастер студије на тему "Кривично право у законику књаза Данила Петровића". Докторанд је на Правном факултету у Нишу на правно-историјском смeру. Ожењен је Мајом, отац је Димитрија, Ђорђа и Јелисавете. Породичан и верујући човек. Велики навијач Црвене звезде.

Оставите одговор