Немоћ и безидејност

Жао ми је Бошка Обрадовића.

Заправо, искрено највише жалим све оне који нису за Српску напредну странку, а који немају за кога да гласају јер у садашњој опозицији не виде никог ко би могао да артикулише и заступа њихове ставове и интересе.

Ипак, да се вратим на Бошка Обрадовића. Особа која је обећавала, лице које је имало потенцијал, али је све то својим деловањем упропастио. Као крава која је давала пуно млека, а онда на крају шутнула кофу и сво млеко просула.

Бошко је данас дошао до очаја и своју последњу прилику види у томе да подигне устанак због миграната. Постоји само један мали проблем- мигрантске кризе нема, као што нема ни опозиције коју је заједничким снагама са Драганом Ђиласом до темеља урушио. Чак и ту постоји прилична разлика, јер мигрантска криза би могла да се догоди у мањем или већем обиму, али опозиција док је буду предводили Ђилас и Бошко, са све Млађаном Ђорђевићем као идеологом и потенцијалним председничким кандидатом, неће постојати. Заправо, биће то савршена опозиција Александру Вучићу и Српској напредној странци од које ни мало не боли глава.

Добри Бошко има један велики проблем који носи у себи а он се зове деструкција. Чега год да се дохватио да предводи маестрално је уништио. Док су „Двери“ биле квалитетан национални покрет који је деловао кроз трибине на „Машинцу“ омладина их је доживљавала као авангарду. Чак и у политику када су ушли, односно све до момента док Бошка неко није убедио да је рођен за лидера, „Двери“ су око себе окупљале квалитетне људе који су данас расути куд који мили моји. Бошко је прогласивши себе за лидера успео заиста то и да постане. Додуше, лидер је сам себи, јер странка му практично не постоји. Ипак, Бошко не мари за то. На време је укапирао да идеологија не доноси ништа, осим бескорисних трошења речи и дружења са неутицајним светом од кога нема никакве вајде. Ту не желим да га кривим. Оно што није схватио је чињеница да апсолутни прагматизам и тотално брисање себе из прошлости доводи до неминовног пропадања на политичкој сцени. Сасвим је разумно да човек годинама сазрева. Сваки политичар уколико се намерио да се озбиљно бави том делатношћу временом мора себе да мења. По том питању Бошку се нема шта замерити. Ипак, то што је Бошко себе очешљао, вунени џемпер, беле чарапе и дубоке зимске ципеле које је и лети носио заменио скупоценим оделом, свиленим чарапама и лакованим ципелицама, па приде себи набацио и возача, по којег саветника, те што је „Машинац“ заменио америчком амбасадом, не значи да се заиста у деловању променио. Напротив, та његова унутрашња борба са самим собом одвела га је у екстремизам, јер његово бирачко тело није прихватило његову метаморфозу, а ове што је намеравао да прикупи као нове бираче није убедио да се променио. За свој неуспех кривца је морао да пронађе, а тај кривац је нико друго до Александар Вучић. Зато је Бошку Вучић крив чак и за временску прогнозу.

Недостатак идеја, лоше изабрани политички савезници, незадовољство на дневном нивоу, свакодневни неуспеси, све то доводи до скретања ка литици и паду у амбис. Проблем је када се у тај амбис повуку и саборци. Зато је данас бити противник Бошку помало опасно, јер никада не знате шта ће му пасти на памет да учини против вас. Ипак, бити му савезник је постало погубно, јер нико као он и Драган Ђилас не хрли тако сигурно ка политичком амбису.

Да будем искрен, његов позив на пуч и оружану побуну војске и полиције против Александра Вучића је озбиљно кривично дело. Реално, нема државе на белом свету где му не би ставили лисице на руке и где не био попио жешћу робију. Међутим, види се из авиона да њему и јесте циљ да буде ухапшен. Поента је да себе претвори у жртву и да се прикаже како се над њим врши политички прогон. Отуда, нема потребе реаговати на његове лудости, јер сваким даном он је у очима народа сличан Жики Обретковићу, с тим што Жика Обретковић је искрена и поштена душа. Бошка је политика одвела у лудило, јер је у политичко деловање увео мржњу према некоме, у овом случају према Александру Вучићу. То неминовно води у канал. Зато, мени је понекад и глупо да се осврћем и да коментаришем оно што он чини. Док су он и Ђилас на политичкој сцени тандем самопроглашених лидера опозиције за Вучића и Српску напредну странку нема зиме.

Advertisements

Аутор: Владимир Ђукановић

Владимир Ђукановић је народни посланик у Скупштини Србије, адвокат и медијатор. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду, где је касније завршио и мастер студије на тему "Кривично право у законику књаза Данила Петровића". Докторанд је на Правном факултету у Нишу на правно-историјском смeру. Ожењен је Мајом, отац је Димитрија, Ђорђа и Јелисавете. Породичан и верујући човек. Велики навијач Црвене звезде.

Оставите одговор