Медији и безбедност

Сама крилатица „седма сила“ коју новинарство носи са собом довољно говори шта колики безбедносни изазов могу да буду медији, посебно када се, а то се иначе најчешће и чини, претворе у нечије пропагандно гласило. Руку на срце, нема медија који није нечије пропагандно гласило, чак и када се ради о медију који се бави искључиво забавом, јер и фаворизовање неке певачице или певача путем тог медија је суштински медијски рад за те људе. Наравно, који је претходно лепо плаћен. Упрошћено речено, не постоје независни медији, односно тај појам су створили управо они који су кроз фаворизовање наводно независног новинарства суштински урушавали нечије власти говорећи пропагирајући како је власт ауторитарна јер под контролом држи информације, а њима „независнима“ онемогућава рад. Када се дубље загребе по површини увек се јасно може видети да су „независни“ заправо веома зависни, најчешће од неке стране владе која има за циљ да сруши или ослаби власт у некој држави. Преко њих тако „независних“ припремају се кампање против „диктатора“ и врши се припрема за долазак на власт „заговорника истинске демократије“ који „угњетаваном народу под тортуром ауторитарне власти“ доноси просвећење. Е сад, то што се то „просвећење“ најчешће сводило на чињеницу да „просветитељи“ омогуће распродају државне имовине и апсолутну девастацију државе тема је за неки други текст. Овде се оријентишемо на причу о медијима и колики су они безбедносни изазов у савременом свету. Најпре, морамо констатовати чињеницу да су мејнстрим медији у паду. Њихов утицај јесте још увек веома снажан, али моментом појаве друштвених мрежа и преласка ширих народних маса на информисање путем тзв.алтернативних медија, њихова доминација и утицај значајно су опали. Рецимо, битку страховито губе писани медији који су у државама попут САД почињу полако да гасе и да своје текстове искључиво нуде путем интернета и мобилних платформи. Култура читања штампе се губи и она се још увек одржава углавном код старијих људи. По питању електронских медија ситуација је слична, јер млади, а све више и средња генерација, углавном користе јутјуб, фејсбук, твитер и остале друштвене мреже путем којих могу далеко брже да се информишу и да буду у току. То је моменат када држава долази у озбиљан проблем и са којим ће се у будуће све више суочавати са безбедносног аспекта. Суштина је у брзини информисања и могућности да се у мору информација изврши селекција и контрола шта је лажна вест, а шта права. Основни проблем је у томе што данас може свака индивидуа да буде сопствени уредник. Моментом формирања фејсбук или твитер профила и изношењем одређених ставова кроз статусе и постављање фотографија, власних профила заправо постаје новинар и уредник. Он ствара медији по свом нахођењу, онако како он замишља да је исправно информисати сопствене пратиоце или пријатеље, што доводи до тога да ако је његова објава довољно бомбастична или у најмању руку занимљива, постане предмет масовног „шеровања“ (дељења) на другим профилима. Оно што су медији кроз своје постојање имали као проблем у смислу дистрибуције, посебно писани медији, друштвене мреже су решиле веома ефикасно. Доступност и дистрибутивност одређене информације достигла је фантастичне размере. Додатно, ако се плати спонзорисање одређене објаве она достиже размере прегледа или читаности гледаности неке од телевизија. Можемо узети пример Србије за време поплава 2014.године када су објављиване лажне информације о спаљивању лешева страдалих у поплавама у високим пећима у Лазаревцу, као и информацију како Обреновцем пливају лешеви. За врло кратко време овакве информације су изазвале велику панику у јавности да је комплетан државни врх морао да реагује и да демантује ове лажне вести. Можемо се вратити и још коју годину раније када је заправо преко твитера отпочела револуција названа „Арапско пролеће“. Тунис и Египат су на неки начин прве жртве друштвених мрежа. Касније је то постао и Гадафи у Либији. Једноставно, власти у арапским земљама су потцениле утицај фејсбука и твитера преко којих се вршило организовање демонстраната и ширење лажних вести. Свакако, Гадафијева судбина је била сигнал многим другим председницима широм света да им се безбедносне службе реорганизују и да се почне са применом апсолутно другачијег приступа према друштвеним мрежама. Иживљавање над Гадафијем је био јасан знак да друштвене мреже нису никакво место за забаву и комуникацију, већ напротив, оне су постале место информисања јавности, организовања револуција и ширења лажних вести. Данас, после скоро деценију од „Арапског пролећа“ још увек нема лека против ширења лажних вести преко друштвених мрежа, али свакако је да су службе далеко ангажованије на њиховом праћењу и да кроз квалитетну аналитику онога што се преко њих шири брже реагују како би се спречиле потенцијалне последице по систем. Неке државе иду и ригидним методама, попут Кине, Ирана или Турске, па одређене мреже забрањују. Ипак, то се на крају своди на прогрешан приступ, јер се увек пронађе начин да оно што је забрањено буде слађе ако се до њега дође. Тако рецимо у Ирану је немогуће приступити фејсбуку или твитеру, али се путем ВПН кључева то ипак чини и иранске власти немају решење како да то спрече, чак и када намерно приступају тзв.гушењу интернета, односно смањењем његове брзине. Кина је развила свој систем информисања и комуницирања преко чувеног „Ве чета“ и он је под апсолутном контролом кинеске службе. Ердоган је забранио твитер у Турској, али ипак све ове државе основни проблем имају са бројном дијаспором на западу којој су сви гуглови сервиси доступни и они све информације шире својој фамилији у земљи, што је практично јасан знак да забране могу делимично да успоре информисање преко друштвених мрежа, али никако не могу да га спрече. Ипак, да нису само државе које су на овај или онај начин на удару САД суочене са овим проблемима показује нам и чињеница да су и саме САД суочене са лажним вестима, па чак и са мешањем других држава у њихове унутрашње теме, посебно када су амерички избори у питању. Све до данас није установљено на који начин су се Руси умешали преко друштвених мрежа у резултате америчких избора, али озбиљне истраге које су спроведене у Америци показују да су гугл и фејсбук били фантастично средство преко чијих платформи су се слале информације које су доводиле до апсолутне конфузије америчких бирача. Тако су заправо Американци постали на неки начин жртва сопственог оружја које су обилато употребљавали против других држава. Највећи проблем у одбрани од лажних вести је демантовање. Заправо, оног момента када се лажна вест циљано рашири и када последице настану, готово је немогуће, чак и када се земљотрес од такве вести примири, да се последице уклоне. Лажна вест оставља иза себе неретко пустош. Можемо ка пример узети недавну кампању која се у Србији водила против компаније „Крушик“. Наиме, информације о продаји ракета пуштене су са крајње некредибилног интернет сајта „Армс воч“ кога уређује извесна бугарска новинарка која је извештавала из Сирије и која се наводно бави војним тематиком. Основни проблем је био у томе што се преко друштвених мрежа раширила информација како је тај сајт врхунског кредбилитета, те да су информације које се на њему објављују скоро па божанска истина. Зато се од самог старта све оно што је она објављивала око „Крушика“ узимало у нашој јавности здраво за готово. Наша наменска индустрија је због њеног писања доживела озбиљан финансијски ударац, изгубила је одређена тржишта и без обзира што је касније установљено да је тај сајт подигнут 2019.године и да нема никакав кредибилитет, те да је очито направљен циљано да би се пласирале одређене информације које јесу праи „фејк њуз“, млеко је просуто. Наша наменска индустрија трпи последице ширења таквих лажних вести, а неке друге компаније наменске индустрије из земаља у окружењу добиле су тржиште које је покривао „Крушик“. Сви деманти нису уродили плодом, а враћање кредибилитета „Крушику“ очито ће дуго потрајати. Све у свему, као закључак овог писања, морамо схватити да медији нису више „седма сила“. Медији су се значајно попели на тој лествици, те се може рећи да су они заправо прва сила, јер пре свих војски они су ти који припремају терен. Друштвене мреже су озбиљан изазов за све безбедносне службе и у времену које нам предстоји биће још веће. Све што се проток информација буде убрзавао тако ће и изазови бити већи. Свет је одавно превазишао епитет „глобалног села“, већ је постао „глобална метропола“, а кроз њу у секунди протиче милијарде разноразних информација од којих само једна у датом секунду може бити врхунски опасна по безбедност неке државе. Препознати је и спречити њено ширење је врхунски изазов за сваку службу. Терористички напад можете да спречите тако што путем дојаве о његовом припремању можете да похапсите потенцијалне терористе. Човека који је у својој глави осмислио како да рашири лажну вест не можете. Његова лажна вест може да изазове потпуни хаос. Уосталом, италијански новинар који нам је недавно проширио вест да је умро Ратко Младић у Хагу нам је то најбоље показао. Медији више нису медији, они су најубојитије оружје.

Текст писаo за часопис „Одбрана и безбедност“.
Advertisements

Аутор: Владимир Ђукановић

Владимир Ђукановић је народни посланик у Скупштини Србије, адвокат и медијатор. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду, где је касније завршио и мастер студије на тему "Кривично право у законику књаза Данила Петровића". Докторанд је на Правном факултету у Нишу на правно-историјском смeру. Ожењен је Мајом, отац је Димитрија, Ђорђа и Јелисавете. Породичан и верујући човек. Велики навијач Црвене звезде.

Оставите одговор