Тиха већина и изборни цунами

Не волим велике речи, а посебно не волим да се осионо понашам над пораженим. Заправо, учен сам и васпитан у духу народне пословице- „У добру се не понеси, у злу се не понизи“. Свакако, драго ми је што смо однели невероватну изборну победу. Победу која није виђена од почетка вишестраначја и која је на неки начин показала да Србија заиста гласа за опцију која има пре свега великог лидера, али и опцију која нуде нешто. Срби не воле да гласају против, већ воле да гласају за.

Српска напредна странка ипак нема разлога за велико славље. Напротив, има разлога за велике бриге, јер народ је указао до сада невероватно поверење и тражи од ње да у потпуности преузме одговорност. Нама у Српској напредној странци то мора да буде јасно. Нема више позивања на то шта су неки други раније радили, јер сада тих других више нема. Отишли су у пензију или у историју. Народ сада гледа у нас.

Део опозиције који је бојкотовао изборе суштински ништа није разумео колику нам је корист учинио. Најпре, њихов бојкот се није ни осетио, јер на изборе је изашло више од половине уписаних бирача. Небитно је и да је којим случајем и био неки проценат испод 50 одсто, суштина је у томе да се њихов неизлазак на изборе није ни приметио, што је јасан показатељ да је њихово поверење у народу равно нули, а да су једино гласни у медијима и на друштвеним мрежама. Она тиха већина не проводи време на твитеру, већ ради и згражава се над оним што опозиција чини. Они људи дочекају изборе и тада покажу шта желе. Уосталом, главни показатељ њиховог фијаска, а са друге стране огромног добитка за Српску напредну странку, је чињеница да су напредњаци, за неверовати, у односу на претходне парламентарне изборе, уз сада мању излазност, добили нових преко 200 000 бирача. Тиме су демантовали све могуће будалаштине да више немају нови резервоар гласова. Напротив, рад на терену је једино мерило, а њега СНС веома гаји за разлику од нерадника из опозиционих редова.

Свакако, сада су кренуле теорије завере о покраденим изборима, о манипулацијама и слично. Исти оркестар исту песму свира сваки пут. Сви су им други криви за њихов неуспех до њих самих. Они су ваљда безгрешни. Елем, на самим бирачким местима сви други су имали више контролора од СНС, али и у самој РИК СНС нема већину. Према томе, приче о неправилностима су бесмислене, што су иначе потврдиле и све могуће организације које су изборе пратиле. Да ли се неком допада изборни резултат и да ли је он криза демократије, то је већ теоријска расправа, мада никада се народна одлука не може сматрати кризом демократије. Посебно је смешно позивање на легитимитет због излазности, јер рецимо на председничке изборе 2004.године када је Тадић победио Николића и у првом и другом кругу изашло је мање бирача него на ове парламентарне изборе, па нико Тадићев легитимитет није доводио у питање. Да не говорим о локалним изборима у Београду када је Богдановић за длаку победио Вучића, јер то су избори где је излазност у Београду била једва око 40 одсто, па нико није оспоравао легитимитет Богдановићу. Уосталом, да је била већа излазност, с обзиром на тренд увећања гласова СНС, Вучић и друштво имали би још већи проценат и број гласова.

Кључни проблем бојкоташке опозиције је у томе што они не виде себе, не сагледавају своје грешке, не нуде програм и изнад свега су нерадници. Док је њих таквих какви су, Вучић заиста може мирно да спава и да настави из избора у изборе да им држи лекције. Они њему нису никаква опасност. Опасност по Вучића и друштво врема од политичких неприлика које ће снаћи ускоро Србију, јер ту је потребно да се СНС покаже максимално одговорном. Такође, велика опасност прети и из редова саме СНС због незајажљивих апетита и амбиција њених кадрова, посебно сада ако осете да могу да буду бахати због оваквог изборног резултата. Ипак, да будемо искрени, народ је Вучићу пружио између осталог оволику подршку баш да би у својим редовима са таквима раскрстио. Ово му је прилика коју не сме да пропусти.

Како буде радио, тако му Бог помогао.

Advertisements

Тужних 25 година

Сећам се као да је јуче било. Васкрс је тада пао баш за 1.мај. Био сам са родитељима у Неготину код бабе и деде. Сећам се и да тај Васкрс у Неготину није био сунчан. Напротив, падала је нека ситна кишица која је најављивала трагедију. Она се и догодила. Тог 1.маја 1995.године збрисан је српски народ са простора западне Славоније. Окучани, Пакрац, Јасеновац… Све је нестало.

Тадашња власт у Београду је крила до касно у подне да се усташки напад на српски живаљ догодио. Неколико месеци раније славодобитно су отварали ауто-пут Београд-Загреб који је делом пролазио кроз подручје западне Славоније, чиме су баш Хрватима омогућили да се инфилтрирају на тај простор и да сагледају како да нападну готово небрањено подручје тадашње Републике Српске Крајине. Због тога што је тада проглашаван за „фактор мира и стабилности на Балкану“ како су га Американци пристали да га ословљавају и због тога што је наивно мислио да ће га уколико остави Србе из Крајине на цедилу Клинтон и друштво оставити на миру, Милошевић прстом није макао да се помогне Србима током злочиначке акције „Бљесак“, а ни касније када се догодила „Олуја“. Напротив, за век векова остаће срамота да су тада на држаној телевизији преношени кадрови првомајских уранака, а вест да усташе кољу наш народ и да га протерују била је негде пред крај дневника. Но, све је то сада историја, а туга је вечита. Она траје већ 25 година.

Ипак, ни данас после 25 година нисмо се пуно променили. На моју срамоту и сам учествујем у томе и пред вама пишем да сам се постидео што сам 1.маја 2020.године више времена потрошио да се надјачавам ко има бољу акцију, да ли ми са бакљама или противници са шерпама. Нисам се одмах сетио наших мученика који тада страдаше, а ваљало би се подсетити да су усташе тада заузеле највећи српски град под земљом- Јасеновац. Да будем до краја искрен, више је у медијима данас причано о тој злочиначкој акцији, него што се те 1995.године говорило на РТС-у док је напад трајао. Но, није довољно. Политичке смисалице су нам биле битније и лично се стидим себе што сам несвесно на то пристао.

Ипак, највећа срамота је оправдавање Зорана Милановића који је напутио прославу акције „Бљесак“ због усташког поздрава „За дом спремни“. Највише га је ту оправдавао Борис Тадић, али и екипа око Драгана Ђиласа, која је упорно преко својих портала тражила лепе речи за Милановићев гест. Не разуем, а шта је он то лепо урадио? Он је поштована господо дошао на прославу акције која је нас Србе завила у црно. Он је дошао да прослави злочин. То што се повукао одатле због усташког поздрава је небитно. Он ту акцију слави, уместо да је се стиди. Зато, срам да буде сваког ко му тражи речи оправдања, јер разлика између тзв.хрватских комуниста и усташа је само у нијансама. Оба фактора имају заједничког непријатеља- Србе. Уосталом, данашњу Хрватску створили су хрватски комунисти. На истим темељима и идеји на којој је Павелић стварао НДХ, с том разликом што су они ипак успели у намери да нас етнички очисте. Павелићу то није пошло до краја за руком.

Нека је вечна слава свим погинулим Србима током злочиначке усташке акције „Бљесак“.

Дневник Диане Будисављевић

Пажљиво сам одгледао играно-документарну драму Дане Будисављевић рађену по дневничким записима Диане Будисављевић, жена која је у срцу усташког режима, у сред Загреба, ризиковала сопствену главу како би помагала невиним жртвама усташког режима и спасавала највећим делом српску, али и јеврејску и ромску децу, тако што их је успевала да извуче из канџи усташких логора. Филм сам по себи није Бог зна каквог бриљантног остварења, но то и није толико битно. Рецимо да сам убеђен да у самој Хрватској није било много заинтересованих да спонзоришу ово остварење, па је иначе урађен у складу са могућностима. Што би народ рекао- колико пара, толико и музике. Ипак, овај филм има сасвим другу димензију која нам обећава да међу народима на Балкану можда постоји шанса да се јаве нормални људи, посебно унутар хрватског друштва, који желе да се суоче са језивим злочинима који су чињени током Другог светског рата. Такође, филм може да посрами све нас Србе, посебно наше филмаџије, јер све до данас се нисмо сетили да снимимо ниједно остварење које би било везано за ову тематику, за нас Србе свакако веома болну.

Једну од примедби коју сам чуо била је због чега се у филму Срби називају православцима, а не Србима. Наводно, то страховито смета и пара уши. Да се разумемо, филм је рађен на основу дневника Диане Будисављевић. Може се претпоставити да је она, без обзира што је за Србина врхунског лекара у том периоду, била удата, користила такав термин. Иначе, занимљиво је да њен муж Јулије Будисављевић био шеф хируршке клинике и да му је врхунско знање очито сачувало живот. Без обзира што се морао да региструје под бројем, јер је био Србин, што опет говори да се српско име није смело да помиње, његову имовину усташе нису отимале, нити су га отерали у логор, јер очито бољег стручњака нису имали. Уосталом, чак и у савременој Хрватској, оној која је настала противно свим могућим нормама међународног поретка, Срби нису могли да буду чак ни национална мањина у Туђмановом уставу. Једноставно, избрисани су.

Далеко је битнија чињеница да се овим филмом у Хрватској почело са разбијањем мита о наводној хуманости кардинала Алојзја Степинца, јер Диана Будисављевић је у својим дневничким белешкама описала сусрете са кардиналом који се у Пилатовском смислу ограђивао како је немоћан да помогне у избављењу деце. Такође, његово наводно противљење да се српска деца покрштавају овим филмом је пало у воду, јер њене белешке управо указују да је он био упознат шта његови фратри раде на терену, а више је него очигледно да је све то чињено уз његов благослов. Верујем да ће макар неко од Хрвата ставити прст на чело када клања пред његовим ковчегом у загребачкој катедрали, јер тај човек не може да буде ни блажени, нити светац, већ је то осведочени злочинац. Најбољи опис је дао италијански публициста Марко Аурелио Ривели који је написао књигу „Надбискуп геноцида“.

Велико суочење хрватског друштва морало би да буде и са том чињеницом да су усташе једине на свету имале логор за децу, као што је било Јастребарско. Без трунке емоције пуштали су децу да умиру тако што су их неухрањене држали у језивим логорашким условима. То се врло прецизно наводи у белешкама дневника Диане Будисављевић. Неспорно је и да се то чинило масовно, јер сам податак да је она успела да спаси око 12 000 деце може само да нам подстакне тему за размишљање колико је заиста деце уморено или умрло по усташким логорима. О њиховим убијеним родитељима, о мајкама која су та деца отимана из њихових наручја, могли би се писати томови и томови. Најсташније је ипак што је огроман број те деце покрштаван и што су их облачили у усташке униформе. Можда је неко од њих, не знајући своје порекло, а опет васпитаван касније у домовима или породицама које су усвајале ту децу, у сукобима током деведесетих дигао пушку на своје сународнике.

Ту долазимо до кључног момента Дианиног живота који је њу срушио, као и све нас када смо сазнали шта се догодило са њеном картотеком коју је брижљиво водила током рата. Њу нису одузеле усташе, већ партизани, односно ОЗНА. Шеф ОЗНЕ после рата био је Иван Стево Крајачић, по многима гори усташа од самих усташа. Очито је по његовој наредби картотека одузета и до данас никада није пронађена. Може се претпоставити да је уништена. С обзиром на Крајачићева кокетирања током рата са усташама може се претпоставити да је он желео да заштити неке од њих, али и да се истина о размерама тако великог злочина који хрватски народ носи на својим плећима никада не сазна. Такође, најевећи део те деце никада није сазнао ни ко су им било родитељи, ни које им је порекло. Оно што Павелић није успео до краја да спроведе, јер га је омела капитулација, а то је да баш та спасена деца забораве ко су и шта су, успела је да одради ОЗНА за Крајачићем на челу. Отуда је овај филм сјајна ствар да се о овој истини проговори. Суштински, разлика између усташа и хрватских комунистичких челника била је само у методама како уништити српски национални корпус. Уосталом, као финале и потврду ове тезе говори вам стварање данашње, Туђманове Хрватске. Њу су пре свега створили хрватски партизани помиривши се са усташком емиграцијом.

Зато је овај филм, који иде на срамоту нама Србима што га нисмо снимили, веома важан.

Јужни ветар

Јужни ветар

Далеко од тога да сам филмски критичар. Све што у животу имам везано за филм је чињеница да ми је отац био филмски продуцент, а ја волим да гледам филмове. Посебно документарне. Но, то сада није битно. Усудио сам се да напишем одређени осврт на филм, односно серију, „Јужни ветар“. Ко буде прихватио оно што пишем, хвала му, ко не буде, опет хвала му. Ето, желео сам да се мало покрене одређена полемика.

Остварење као што је „Јужни ветар“ реално је одлично одрађено, бар по укусу мене као неког просечног и лаичког гледаоца. Прича је сасвим на месту, реална, има сјајан заплет, има своје јунаке (позитивне или негативне како ко жели да тумачи Баћу и Мараша). Глумачка постава је такође сјајна, а Биковић је посебно бриљирао. Лично, опет наглашавам по мом лаичком гледишту, Биковић је данашњи предводник млађег таласа српских глумаца који је унео преко потребну озбиљност у глуму. Годинама ме је ужасно нервирало што се инсистирало на томе да се снимају филмови где си кроз вулгарности, псовке и посебно кроз пљување сопствене земље и народа постајао „врхунски“ глумац у Србији. Биковићева појава је то из корена изменила.

Вратимо се „Јужном ветру“. Као што рекох, филм, уједно и серија, су одлични. Ипак, постоји нешто што ми веома смета у новијим српским остварењима, посебно када је радња везана за тзв.црну хронику. Исти случај је био и са одличном серијом „Убице мог оца“, па и са „Државним службеником“. Наиме, приметно је да смо доста преузели тзв.холивудску мантру акционих филмова и серија у којима гине маса неких људи (најчешће оних који раде за неког газду криминалца) и према којима имамо однос као да су ствар, а не људска бића. О томе је иначе својевремено говорио Никита Михалков када је објашњавао круцијалну разлику између америчког и руског филма. Наиме, у америчким филмовима људи масовно гину по улицама у оружаним сукобима гангова или у неким ратним остварењима, попут филма „Рамбо“. На све погинуле гледа се као да су ствар која се мора неутралисати. У руском филму, сходно православном схватању човека, тако нечег нема. Ту се ипак цени људски живот и човек се, какав год да је зликовац, најпре посматра као Божије створење које има своју душу. Када бисмо пребројали мртве у „Јужном ветру“ видели бисмо да је то један озбиљан помор људи страдалих у пуцачинама зараћених гангова. Не кажем да тога нема у реалности, али нисам сигуран да у реалним мафијашким сукобима нема никаквог сажаљења према оном са којим си до пре пар секунди пушио цигарету или попио пиће. Слажем се, код мафије емоције су искључене, али немогуће је чак и код таквих људи да немају ни грам жала према „колеги“ из ганга и да се посао исте секунде наставља као да се ништа није догодило.
Оно што такође боде очи је лакоћа убијања. Немам никакву дилему да је човечанство у много чему изгубило на људскости. Тешко је од професионалног убице очекивати емоцију према мети. Ипак, да је тако лако убити не би се читаве докторске тезе писале на тему романа „Злочин и казна“ Фјодора Михајловича Достојевског. Психолошки портрет Родиона Романовича Раскољникова који се због свог сиромашног живота и великих амбиција као студента права одлучује да убије Аљону Иванову, омражену старицу која се бави израбљивањем људи и лихварењем. Све оно што он пролази после тог чина, ево после скоро век и по тема је за размишљање и за научне радове. Посебно код нас који смо васпитани у Православном хришћанском духу, убиство нема никакво оправдање, јер само Господ може да ти одузме живот, с обзиром да ти га је Он и дао. Отуда, та лакоћа убијања преузета из холивудских остварења, убеђен сам да би требало да „смањи доживљај“ у нашим филмовима и серијама. Можда би требало пробати са другачијим погледом на човека, па био он и најгори криминалац.
На крају, желео бих да прокоментаришем и потенцијални проблем који се код младих може јавити после гледања ове серије. Мараш и Баћа су постали јунаци младе популације. Њихов живот, атрактивне девојке, брза колс, адреналин на све стране, кокаин, лака лова… Овакво замишљање живота које би неки клинац могао да стекне дивећи се Марашу и Баћи одвешће га ка амбису. Зато би овакве серије морале мало пажљивије да се раде, са поруком да се криминал никако не исплати и да је уколико уђеш у криминал једино сигурно да ћеш кад тад изгубити главу. Наш народ лепо каже да ко се мача лати, од мача и страда. Зато је улазак у свет криминала заправо сигуран улазак једном ногом у гроб. Друга нога кад тад придружиће се у иловачи, јер водораван положај вас неће заобићи.
Са једном чињеницом ипак морам да се сложим, мада је она слабо потенцирана, али се из авиона види шта је била намера. Да, баш је тако, колико год да си велики мафијаш изнад тебе постоји неко већи. Тај већи је држава, односно поједине државне структуре које у готово свим земљама на свету постоје и руководе одређеним процесима из сенке. Они су увек присутни, каква год власт да дође и све ове велике мафијаше и њихове гангове они измишљају. Бићеш велики мафијаш колико ти те структуре допусте да се рашириш, а када претераш нестаћеш и бићеш замењен са неким „новим клинцима“. Ту се поново враћам на тезу да у свету кримимала једино вам загарантована хладна рака, јер или ћете страдати у обрачуну на улици или ћете бити замењени када више не будете потребни. Сви су подложни замени, од Голуба, преко Ступара, па и на крају самог Мараша. Уместо њих доћи ће неки нови Голуб, нови Ступар у полицији или Мараш на улици за дистрибуцију кокаина. Само се они који руководе свима њима, а то су ликови из тзв.дубоке државе не мењају. Чак ни када се промени власт.
Мислите о томе.

Браво за Ацу Лукаса

Српско друштво има један ужасан проблем који се испољава у чињеници да се овде успех никада не прашта. Успешан човек у Србији је обавезно лопужа и мафијаш или је у најблажој варијанти корупцијом дошао до пара. Колико год да се несрећник који је нешто са својих десет прстију учинио правдао и доказивао да је поштен и честит, никада га српско друштво неће прихватити као таквог. Љубомора и ужасна завист, као и сопствена неспособност, код многих рађа тај одбрамбени механизам да сопствене неуспехе увек правдају тиме што ће нагрдити успешног. То му ваљда дође као терапија. Посебно то дође до изражаја ако је успешни нешто учинио као добро дело. Тада се обавезно рађа најпримитивније вређање уз уобичајену реченицу- па колико је покрао ред је да нешто и врати.


Елем, мука оке пандемије то неретко доказује. Да се разумемо, нисам неки љубитељ наше естраде, јер као и у сваком зверињаку тако и у овом естрадном ту има свега и свачега. Естрада не зарађује како се мисли. Зарађују они који су своје име и репутацију годинама стицали тако што су умели да пронађу жицу код народа и који су сада на неки начин иконе естраде без чијих песама нема добре забаве. Ипак, чак и када такви одлуче да нешто поклоне својим сународницима, пре свега комшијама, као што је то Аца Лукас учинио са својим концертом, то никако не може да добије подршку која није најпре умрљана бестидним пљувањем по дотичном певачу копајући по његовој биографији. То што је извео концерт за памћење и то што су му и гости били сјајни људи, попут мог доброг пријатеља Бобана Рајовића или Кикија Лесандрића фронтмена чувених „Пилота“, небитно је за дежурне хејтере по друштвеним мрежама. Да буде све засољено лудило, сви су од реда напљувани. Без икаквог разлога. О самом концерту, начину певања, амбијенту и изабраним песмама, ни речи. То изгледа није битно.
Но вратимо се том копању по биографијама наших естрадних звезда. Свакако да Аца Лукас није цвећка. Далеко од тога. Уосталом, ако га због нечега ценим то је управо због чињенице да своју прошлост, посебно њен мрачни део, никада није крио. Подржавам га што је о томе отворено увек говорио и што је сваки пут младе људе саветовао да не крену странпутицом дроге. Говорио је отворено и да је певао разноразним ликовима из света подземља. Замислите то, гле великог чуда, певач коме је кафана радно место пева гостима. Па и таквима који су са оне стране закона. Кафана госте не бира, као што ни певач не бира кога ће његова песма да погоди. Да будемо до краја искрени, нема тог популарног певача који није певао сваком- од клошара до академика. То му је посао. Оно што је битно је какав је он човек. Аца Лукас је својим гестом да пева комшијама и да то директно преноси показао да јесте добар тип. Унео је радост у многе домове и одрадио је концерт као када је ономад „Маракану“ напунио. Као и његови гости који су се својски потрудили да грми добра музика. Звезда је звезда, а Аца Лукас је поред тога што је мега звезда човек са обе ноге на земљи и неко ко воли свој народ, а посебно своје комшије.
Зато могу само да кажем- Ацо мајсторе, свака част!